Kada je Jesper Jensen, kao novi nacionalni selektor, prvi put okupio žensku rukometnu reprezentaciju Danske na treningu u leto 2020. godine, prva stvar koju je uradio je predstavio svoj test ličnosti. A onda je počeo otvoreno da priča igračima o svemu u čemu nije dobar.
„Stao sam potpuno iskreno i rekao, između ostalog, da moja introvertnost znači da nisam baš dobar u komunikaciji sa mnogo ljudi, i da mi se zapravo uopšte ne da da stojim pred igračima trenutno, jer sam bio malo nesiguran“.
Nekonvencionalno upoznavanje igračica bilo je veoma namerno. Jesper Jensen je angažovan usred pandemije korone, a pošto su prva dva treninga već bila otkazana, imao je vrlo malo vremena da osposobi tim pred EURO kod kuće u decembru iste godine. Da bi uspeo da natera tim da mu veruje, prvo su morali da ga upoznaju. I upravo zato što je takav introvert, iz iskustva je znao da u normalnim okolnostima to može potrajati veoma dugo.
„Bilo je apsolutno ključno da su me igrači veoma, veoma brzo upoznali. Stoga sam objasnio da je jedna od mojih slabosti to što nisam posebno druželjubiv i što mi nije prirodno da idem i razgovaram sa svima. To može stvoriti veliku nesigurnost ako ne znate da je to zato što ja jednostavno nisam posebno dobar u tome“, kaže Jesper Jensen. Istovremeno, želeo sam da otvorim mogućnost da možemo da razgovaramo i sa igračima o tome šta nisu mogli da urade i u čemu bismo mogli da im pomognemo. Mislim da je mnogima od njih otvorilo oči da se ništa ne dešava ako pokažu ranjivost.’
Od prvog treninga pre nešto više od dve godine, Jesper Jensen, u bliskoj saradnji sa pomoćnim trenerom Larsom Jørgensenom i tim menadžerom Kristinom Rosling, vredno je radio da ponovo izgradi žensku reprezentaciju, koja je inače dugi niz godina stajala u senci.
Bio je to proces koji ima mnogo zajedničkih stvari sa radom kojim je Kasper Hjulmand bio na čelu sa danskom fudbalskom reprezentacijom. Pre svega, Jesper Jensen i Kasper Hjulmand veoma intenzivno rade sa aspektom ljudskosti. Oba nacionalna selektora su takođe zasnovana na vrlo jasnim vrednostima.
„U ženskoj reprezentaciji definisali smo dve vrednosti koje su nam drage. Jedna je urednost, odnosno da reprezentacija mora da bude dobro mesto. Drugi je da slavimo različitost“, objašnjava Jesper Jensen i dodaje: Za mene je dobar lider neko ko može da natera svoj tim da nastupi. I ne možete naterati ljude da nastupaju ako se ne osećaju prijatno.“
On takođe u osnovi ima filozofiju da možete postići zaista dobre rezultate samo ako oboje poštujete međusobne razlike i učite iz njih.
„Želim da budem na čelu kulture u kojoj prihvatamo da niko nije savršen i da svi greše. Veoma sam zabrinut, u stvari, izuzetno strastven za ljudski deo, i za izgradnju okruženja u kome će se svi osećati bezbedno, a to zahteva da se usudite da otvoreno govorite o svojim i tuđim greškama.’
U prošlosti, prema Jesperu Jensenu, povremeno ste čuli da igrači govore da je reprezentacija teško i ne baš lepo mesto.
„Zaista želimo da pošaljemo igračice kući i u njihove klubove sa još više energije nego što su imali kada su došli. Mora da bude tako da igrači pomisle, kako je lepo biti u reprezentaciji; Jedva čekam sledeći put“, kaže Jesper Jensen.
Iako je ‘psihološka sigurnost’ postala pomalo hir među vrhunskim menadžerima i stručnjacima za menadžment, Jesper Jensen ne veruje da je to ‘raketna nauka’.
„Ako želim da izvučem najbolje od svoje dece, znam da moraju da se osećaju dobro. Moraju biti sigurni u ono što rade. Ako imaju školskog učitelja za koga smatraju da ih ne razume i ne sluša, ne dižu ruku. Verovatno su i malo lošiji u matematici ako im se uvek ukazuje na ono što ne mogu da dokuče. Tako da ne sedim i ne mislim da smo deo novog trenda. Mi smo deo zdravog razuma o ljudima.“
Jedna od stvari sa kojima smatra da je tim stigao najdalje je razumevanje da su ljudi veoma različiti – i da to zapravo može biti snaga.
„Dugi niz godina postoji takav narativ da je danski reprezentativac-ka ratnički tip sa vikinškim šlemom i krvlju na kolenima. Ali mi ih zapravo nemamo mnogo; svi su jednostavno ušli u tu ulogu jer su mislili da tako treba da bude da bi igrao u reprezentaciji’, kaže Jesper Jensen. Reprezentativci imaju isto toliko emocija i nesigurnosti kao i svi ostali, a različiti su kao i svi ostali. Postoje i mekani ljudi koji su strukturirani i nestrukturirani ljudi i kreativni ljudi. Sve je moguće, a mi smo tako srećni što smo toliko različiti, jer da nismo, ne bismo funkcionisali kao ekipa“
Na pitanje zašto je toliko važno poštovati međusobne razlike, Jesper Jensen kao primer koristi sopstvenu introvertnost.
„To je važno jer smo različiti. Ako moram da nastupam, nešto mi je lakše ako mogu da budem svoj. Ako moram da idem da se pretvaram da sam ekstrovertan i da bacam šale levo-desno i da pravim dobru energiju celim putem u autobusu i nazad kući, nemam toliko energije da igram dva puta po 30 minuta na rukometnom terenu , gde ću dostići vrhunac kao trener.’
Sa godinama je naučio da se bolje nosi sa sopstvenom introverzijom. Ali verovatno mu nikada neće biti prijatno.
„Čak i na 70. rođendan, kada budem sve znao, ne znam baš o čemu ču da pričam. Zato više volim da sedim za stolom za koji znam da postoji neko ko je dobar u održavanju razgovora. Bilo mi je teško na zabavama kao mlad, gde sam se uhvatio kako sedim na toaletu i razmišljam, Sada je prošlo samo 10 minuta kada nisam morao da se nosim sa tim. Ali ako želite da budete lider, morate da se naterate da znate te stvari, a ja takođe držim mnoga predavanja“, kaže Jesper Jensen.
Povremeno može da zavidi ljudima koji stvaraju dobru atmosferu čim uđu u prostoriju.
„Ja jednostavno nemam taj talenat i efekat. Taj talenat nisam dobio kroz svoju ličnost.’
S druge strane, Jesper Jensen je veoma čvrsto ukorenjen u svojoj rukometnoj stručnosti.
„Imam veoma visoko samopoštovanje kada govorimo o rukometu. Tada gubim i introvertni deo. Možete zamoliti 5.000 ljudi da ustanu i bombarduju me pitanjima. Dokle god pričamo o rukometu, ja sam nedodirljiv u svojoj glavi – kaže Jesper Jensen.
Preneo je jasan pogled na sopstvenu snagu i mane ženske reprezentacije. I pre nego što je preuzeo mesto glavnog trenera, bio je ubeđen da je potencijal u timu ogroman. Ali takođe je mogao da vidi da iz nekog razloga nije u potpunosti iskorišćen.
„Mogao sam da vidim da ima dosta veštih igrača, ali sam imao osećaj da su sami igrači delovali pomalo nesigurno i previše su se fokusirali na stvari koje su pošle po zlu. Stoga smo ja i trenerski tim veoma verovali u ljudsku ulogu i u stvaranje osećaja sigurnosti, jednostavno učinite to prijatnim mestom za boravak, tako da se usudite da počnete otvoreno da pričate čak i o teškim stvarima. Radilo se o izgradnji prostora u kojem svi možemo da se ponašamo najbolje što možemo“, kaže Jesper Jensen.
Pored intenzivnog rada sa ljudskim i mentalnim aspektom, Jesper Jensen i ostatak tima su takođe uložili sve kako bi se osiguralo da svaki detalj oko tima bude savršen. Ponekad sa stepenom detalja koji je apsolutno ekstreman.
Igračice su na primer, dobile veoma strog protokol posle meča, koji određuje do minuta kada pojedini igrači daju intervjue, kupaju se u ledu i tuširaju se posle meča. Moraju izaći iz sale najkasnije 45 minuta nakon poslednjeg zvižduka, kako bi što pre stigli kući na spavanje. Prema rečima Jespera Jensena, protokol je uveden posle meča poslednjeg kola protiv Norveške, pre nego što je on preuzeo dužnost selektora.
„Dok su danske igračice išli u svlačionicu da se istuširaju, reprezentacija Norveške je izašla u autobus. Tako da su bili 45 minuta ranije u hotelu i mogli su mnogo ranije da počnu oporavak posle utakmice. Tokom poslednje runde u trajanju od 14 dana, to može da bude apsolutno odlučujuće“, kaže Jesper Jensen.
On daje prednost spavanju i oporavku toliko da igračice već dobijaju male snimke sopstvenih akcija u meču kada stignu u hotel, koje mogu da izaberu da pogledaju pre spavanja, jer to može dati jasnoću o njihovim sopstvenim naporima. Ali pošto je dobro poznato da ekrani emituju svetlost koja može da blokira hormone spavanja, igrači su opremljeni specijalnim naočarima protiv plave svetlosti. Dobili su i vežbe meditacije i muziku koju mogu da koriste da brže zaspu, a trenutno selektorski tim radi na tome da igrači dobiju posebno prilagođene dušeke, koje mogu da koriste kod kuće i ponesu sa sobom na prvenstvo, tako da da isto spavaju napolju i kod kuće.
Svi elementi, kaže Jesper Jensen, koji timu moraju dati dodatnu prednost povrh dela da optimizuju sve fizičke, mentalne i rukometne tehničke stvari.
„Pokrećemo sve što je moguće u finansijskim okvirima koje imamo. Neki možda misle da zvuči glupo sa naočarima protiv plavog svetla. Ali ako misle da zaspimo 5-7 minuta ranije, možda će nam pomoći da budemo oštriji od protivnika u polufinalu ili finalu“, kaže Jesper Jensen.
Ne možete osporiti Jespera Jensena i njegov tim da su rezultati usledili. Prošlog decembra, ženska reprezentacija osvojila je bronzu na SP, prva medalja od 2013. i nedavno tim je igrao – prvi put posle 18 godina – u finalu Evropskog prvenstva. Istovremeno, tim Esbjerga, gde je Jesper Jensen glavni trener ženskog tima, stigao je do polufinala Lige šampiona kao prvi tim Danske od 2014. godine.
Ranije ove godine, to je dovelo do toga da je Jesper Jensen proglašen najboljim ženskim trenerom na svetu od strane Međunarodne rukometne asocijacije.
Ovako impresivna karijera nije bila ispisana na zidu, jer je odrastao u jutlandskoj rukometnoj porodici, koju sam opisuje kao ‘prigušenu’ i gde emocije nisu virile na sve moguće strane.
„Možda zato imam pomalo osećaj da nisam nužno prirodni talenat za ljude, i morao sam da naučim da razumem zašto ljudi reaguju na način na koji mi reagujemo. S druge strane, imam veliku brigu za ljude. Za mene je osnova da moraš biti pristojan i da moraš biti human.’
Od kuće je stekao i čvrstu osnovu u onome što se, u nedostatku bolje reči, može nazvati ‘rukometnom Danskom’.
„Definitivno sam okružen životom danskog rukometa i rukomet mi je vrlo rano ušao u krv. Oba moja roditelja su volonterski radili u rukometnim savezima, bili treneri, menadžeri tima i blagajnici i pomagači na turnirima. Danas sam pod velikim uticajem toga.’
Jesper Jensen je i sam počeo da igra rukomet kao veoma mlad, a sa 10-12 godina bio je postavljen za kapitena tima u kojem je igrao. Međutim, on sam ne misli da je bio obdaren prirodnim genom za vođstvo kada se osvrne na sebe u tom dobu; niti iako je trenirao svoj prvi tim sa 14 godina.
„Možda je neko tada video u meni liderski potencijal, ali mislim da nije bilo razloga da budem kapiten. Ali bio sam, i nekako sam morao da ispunim ulogu bolje nego što je danas vidim.“
Otišavši malo dalje, Jesper Jensen nagađa da je možda njegov pogled na ljude, njegova urednost i poštovanje prema drugim ljudima ono što ga je učinilo prirodnim vođom u očima drugih.
„Nadam se i verujem da se sa nekim ljudima ne treba šaliti. Nikad to nisam radio.’
Nakon zapažene karijere plejmejkera u, između ostalih, Skjernu i sa 120 međunarodnih utakmica iza sebe, započeo je trenersku karijeru u Vejen EH 2013. godine kao šef ženskog tima. Nakon nekoliko neravnina na putu, trenutno je na vrhuncu svoje karijere sa 45 godina i – što je još važnije, on sam veruje – stekao je mnogo važnog znanja o tome šta se dešava u glavama mnogih različitih ljudi kroz sport.
Čak i ako nikada ne postane najbolji drug sa svojim igračima, to je zapravo bliskot koja je bolja jel znaju da je on tu za njih uvek.
„Nismo bliski prijatelji, ali ja sam tu za njih i oni za mene. Imamo veoma tačnu hijerarhiju i možemo da se šalimo jedni sa drugima, iako znaju ko je na kraju gazda. To je ono u čemu najviše uživam u treniranju žena, a to je što one smišljaju te stvari. Muški igrači sve to sami rešavaju, ali imam igrače kod kojih pričamo o depresiji, bolesti i bezdetnosti, ili da sa devojkom kod kuće ne ide. Postoji ogromno poverenje, kako između mene, tako i pojedinačnog igrača, ali i interno u timu, da možemo mnogo toga da rešimo interno“, kaže Jesper Jensen i zatim dodaje: Ljudski deo, dozvoliti mi da pričaš o nečemu gde osećaš da pomažeš čoveku, a ne rukometašu, to mi je veoma važno. I to mi je dalo potpuno drugačiji pogled na život.“
Evo 4 dobra saveta Jespera Jensena o upravljanju
1. Slavite raznolikost. Svi smo različiti i najbolje se ponašamo ako možemo da budemo svoji. Zato poštujte različitost i aktivno ohrabrujte ljude oko sebe da se usude da budu svoji. Zaista dobre rezultate možemo postići samo ako oboje poštujemo razlike jedni drugih i učimo iz njih.
2. Napravite prostor za ranjivost. Ako želite da izgradite poverenje, morate biti iskreni i otvoreni u pogledu sopstvenih slabosti. Na ovaj način možete stvoriti okvir da i drugi vide i razgovaraju o tome koje su njihove slabosti i kako vi ili drugi možete da im pomognete. Iako vam to možda nije prirodno – ali kao vođa moraćete da se potrudite da znate te stvari.
3. Niko nije savršen. Izgradite kulturu u kojoj se priznaje da svi prave greške i da niko nije savršen. Izgradnja okruženja u kome se svi mogu osećati bezbedno zahteva da se usudite da otvoreno govorite o sopstvenim greškama i greškama drugih.
4. Napravite dobar okvir za dobrobit. Uverite se da postoji jasan, sveobuhvatan i prostran okvir u kome svako može da vidi sebe kako radi. Za mene je dobar vođa neko ko može da učini da svoj tim izvede sve što treba. I ne možete naterati ljude da nastupaju ako se ne osećaju prijatno. Dakle, bez poverenja, sigurnosti i blagostanja, ne možete stvoriti dobre rezultate.
