INTERVJU – Danijel Anđelković: Imamo kvalitet, nemamo kontinuitet, sve hoćemo preko noći, Francuska da nam bude uzor

Rođen je kao Danijel, u Srbiji ga svi znaju kao Deni, Francuzi su ga „prekrstili“ u Dani. Nekadašnji srpski rukometni reprezentativac, Danijel Anđelković, dugo je van radara domaće javnosti. Više od 12 godina je stanovnik Tuluza. Tu je završio bogatu igračku i počeo trenersku karijeru. Nije imao meteorski uspeh, preko noći dotakao zvezde, morao je posle kačenja patika o klin da „kopa“, prođe stepenik po stepenik do prvog samostalnog angažmana u šampionatu koja je posle Bundeslige najjači na svetu.

Trenutno Lazarevčanin živi francuski san. U debitantskoj sezoni kao glavni trener na klupi Tuluza izabran je za najboljeg stručnjaka u zemlji Galskih petlova. Velika čast za nekada lucidnog srednjeg beka repezentacije Srbije i Crne Gore, kasnije i samostalne Srbije, bivšeg rukometaša Kolubare, Crvene zvezde, Sintelona iz Bačke Palanke, švedskog Savehofa, Pik Segeda i Tuluza.

U zemlji rukometne supersile, u konkurenciji osvajača Lige šampiona, Španca Raula Gonzalesa, trenera skupocenog Pari Sen Žermena, prvaka Evrope sa Vardarom 2017. godine i legendarnog domaćeg stručnjaka Patrisa Kanajea, koji je skoro tri decenije na klupi Monpeljea, popularni Deni je dobio ovo laskavo priznanje. Ove sezone njegov Tuluz je „ubica velikana“. Srušena su tri najbolja kluba u prvenstvu, Pari Sen Žermen, Monpelje i Nant.

U intervjuu za Mozzart Sport, Anđelković se dotakao početka trenerske karijere, njegove filozofije rukometa, kako gleda na trenerski poziv, o životu u Francuskoj, o reprezentaciji Srbije, nekada i sad, o sistemu, toj čarobnoj reči koje nikako da stigne kod nas, kontinuitetu koji nam fali, francuskom modelu koji samo treba da se prekopira, da bude pelcer za oživljavanje ovog sporta koji je nekada bio veoma popularan kod nas, punio dvorane…

„Ovo mi je druga sezona kao glavnog trenera u Tuluzu, a sedma kako sam u stručnom štabu. Sve je išlo glatko, poznavao sam ekipu, doveo sam igrače koji su odgovarali mojoj filozofiji rukometa. Imamo skroman budžet, 12. u ligi od 16 klubova, a trenutno smo šesti na tabeli. U ovom prvenstvu Francuske uspeli smo da pobedimo Pari Sen Žermen koji je prošle sezone imao svih 30 pobeda, nije izgubio godinu i po. Slavili smo sa osam golova razlike. Borbena smo ekipa, opasna, nikada se ne predajemo, iz senke vrebamo“, počinje svoju priču trener Tuluza.

 

Pobede protiv tri najbolja kluba povećali su apetite Tuluza. Koliko možete ove sezone?

„Cilj je Evrope. Pretprošle sezone je šest timova igralo međunarodno takmičenje, u proteklom šampionatu pet, sada moramo da budemo četvrti. Francuska je pala na EHF listi, pa će ove sezone biti mnogo teže izboriti željeni rezultat. Nije imperativ da moramo, ali težimo ka tome. Pari Sen Žermen, Monpelje i Nant su odmakli, ta tri kluba će se boriti za titulu. Šampionat je izjednačeniji nego prethodnih godina, PSŽ nije više dominantan. Od četvrte do 10. pozicije razlika je pet bodova“.

 

BUDŽET ZA IGRAČE 1.080.000 EVRA BRUTO

 

Večita priča u Srbiju su budžeti, koliko je potrebno za trofeje u domaćim okvirima, za rezultate u Evropi. U Francuskoj je to transparentno. Jednim klikom sve piše. Kako stoje stvari u Tuluzu?

„Budžet nam je 3.400.000 evra, od toga na plate igrače otpada 1.080.000 i to bruto. Ekipa koje su ispod nas imaju neuporedivo više. Recimo, Limož za plate rukometaša ima skoro 2.000.000. Voleo bih da brže rastemo, da imamo više novca, tako bismo mogli da dovedemo i bolje igrače, ali takva je situacija. Trećina budžeta dolazi od države, grada, okruga, druga trećina od privatnih sponzora, a ostatak klub prihoduje od ulaznica, butika, marketinških aktivnosti“.

Najbolji rukometaši poslednjih godina odlaze iz Francuske, kako stranci, tako i domaći. Nema više u francuskom prvenstvu Sandera Sagosena, Mikela Hansena, Nedima Remilija, Ludovika Fabregasa, Melvina Ričardsona, Dilana Naija, Benoe Konkua. Put Mađarske i bogatog Vesprema se sprema i reprezentativno levo krilo Ugo Deska, dok će u Kil golman Vensan Žerar. Da li ogromni porezi teraju igrače iz Francuske?

„Veliki porezi su uvek bili ovde. Da bi svi imali dovoljno u Francuskoj, oni koji najviše zarađuju moraju više i da plate porez. Veći je nego u Nemačkoj, možda je manji samo u odnosu na skandinavske zemlje. Minimalac od 1.300 evra se ne oporezuje, a ko ima više, mora više i da vrati državi. Rukometaši ne zarađuju ni približno kao fudbaleri recimo, pa sigurno da oni najbolji mogu više da inkasiraju u nekoj drugoj državi. Ipak, Francuska vam dosta i daje, mnoga pruža. Ovde je svako znanje, svaka diploma vrednovana. Ako si iole pametan, možeš taj sistem da iskoristiš da sebi i porodici obezbediš dobar život“.

 

Skoro deceniju u klubu je i Nemanja Ilić, kapiten reprezentacije Srbije. Trenutno je levo krilo Tuluza najbolji strelac šampionata Francuske. Kako vidite njegovu ulogu u klubu?

„On je dugo ovde, stigao je iz Partizana još 2013. godine. Da nema kvalitet ne bi mogao toliko dugo ovde da igra. Poznaje dobro rivale, protivničke golmane i to iskustvo obilato koristi. Nemanja je i zamenik kapitena, neko ko je bitan u timu i van terena. U Tuluzu dosta radimo na tome, na harmoniji, porodičnoj atmosferi. Biramo igrače ne samo po rukometnim kvalitetima nego i kakvi su ljudi, da li mogu da se uklope u naš sistem“.

 

Obično kažu da trener uvek ima spakovan kofer. Kakve su vaše ambicije, dokle u Tuluzu?

„Prošle godine sam produžio ugovor na još dve sezone, pa sam tu do 2025. Naravno, ako budu u klubu zadovoljni mojim radom. Ne razmišljam toliko daleko. Zadovoljan sam ovde. Mislim da smo poslednjih godina promenili mentalitet kluba, da više ne dolazi u pitanje borba za opstanak, nego se teži izlasku u Evropu“.

 

KAO IGRAČ UVEK PRODUŽENA RUKA TRENERA NA TERENU, NISAM OČEKIVAO NAGRADU

 

Obično sportsti kažu da je težak taj period posle igračke karijere. Šta dalje, počinje novi život, novi izazovi, ne živi se od stare slave. Kako je to bilo u vašem slučaju, da li ste znali i kao igrač da ćete biti trener?

„Kada samo otišao iz Segedina 2010. godine, imao sam ponudu Tuluza na tri godine. Tad su mu bile već 32, mislio sam da odradim ceo ugovor i da se vratim u Beograd, pa ćemo videti šta dalje. Međutim, u Tuluzu sam ostao evo već 12 godina. Kada samo došao ovde, pojačao nas je i Žerom Fernandez, golman Duda Karabue i dobro smo igrali, završili smo kao peti u prvenstvu. Dobro sam se snašao u Tuluzu. Usledio je produžetak ugovora, pa još jedan, da bi onda dobio ponudu od predsednika kluba da ostanem i posle završetka igračke karijere u stručnom štabu. Procenili su da mogu da budem uspešan trener. Ceo život sam bio srednji bek, produžena ruka trenera na terenu, onaj koji zamisli stručnjaka sprovodi u delo. Nije bilo problema da se prilagodim novim izazovima. Bio sam pomoćnik, učio zanat i evo druga sezona sam glavni trener. Kod mene je sve to išlo spontano, korak po korak. Uživam u ovom što radim, dajem 100 odsto“.

 

Vaša generacije nije bila bolja od one prethodne u kojoj su bili braća Peruničić, Škrbić, Perić, Butulija, Neđa Jovanović… Međutim, oni se nisu previše istakli kao treneri. Vi dobro gurate u Tuluzu, Momir Ilić i Alem Toskić vode Vesprem, odnosno Celje u Ligi šampiona?

„Rastko Stefanović ima dobru karijeru ovde u Francuskoj, Dejan Perić je dugo u ovim vodama, radi sa golmanima u Berlinu. Nas trojica smo dobili šansu i iskoristili smo je. Treba tu dosta imati i sreće“.

 

I odmah kao debitant trener sezone 2021/2022?

„Bilo je to veliko iznenađenje da sam bio i kandidat za tu nagradu. Igrali smo prošle sezone 52 utakmice, što u domaćim okvirima, što u Ligi Evrope, prošli grupnu fazu. Imali smo niz od 19 mečeva bez poraza. Stvarno smo bili dobri. Bio sam na toj gala manifestaciji, po uzoru na fudbal, svi smo bili u odelima, kamere, spektakl za televiziju. Nisam znao da sam izabran, nije se znalo unapred. Kada je iz koverte pročitano moje ime, baš sam bio iznenađen. Nema šta, lepo priznanje, sigurno podstrek za budućnost“.

 

Tajna francuske škole rukometa je jaka odbrana, fizički dominantni rukometaši, prave atlete. Kako pravite ekipu, šta ima prednost snaga ili lucidnost i tehnika?

„Volim da imam dvojicu različitih tipova igrača na istoj poziciji. Majstor je bolji ako ima više različitog alata i materijala u torbi. Dosta se ovde polaže u fizikalije. Tek kada si na istoj fizičkoj spremi s rivalom, onda tehničko-taktičke stvari, lucidnost igrača dolaze do izražaja, prave razliku. Rukomet je kontaktni sport, ne možeš da igraš ako nisi maksimalno spreman. Recimo, u timu imam dva različita srednja beka. Jedan je fizički jači, igra dobro odbranu, može da igra na trojci i četvorci u defanzivi, drugi je niži, fizički slabiji, ali brži. Kakvu taktiku spremimo, šta napadamo, koje slabije segmente rivala, zavisi ko će biti više na terenu. Nekada, pre 15 godina, ovde u Francuskoj je bilo pravilo da recimo levi bek treba da bude visok, skočan, fizički besprekoran, atleta. Sada se to promenilo u smislu da svakom igraču mora da se prilazi na drugačiji način, zavisno od njihovog afiniteta. Filozofija je da se radi na popravljanju onih stvari koje igrač već zna. Nekada su s velikim uspehom igrali Ljuba Vranješ, Magnus Anderson, Talant Dujšebajev, Kulešev, a da su bili niži. Imamo i danas Luka Stejnsa iz Pari Sen Žermena koji ima samo 170 centimetara“.

 

Moderne tehnologiije, gledanje rivala, traženje slabih tačaka, taktika do najsitnijih detalja… Koliko je to važno u današnjem sportu, ne samo u rukometu?

„U mom stručnom štabu su još četvorica trenera, svako ima svoj deo posla. Jedan je angažovan za kondiiciju, drugi analizira rivale, pravi snimke, onda mi to zajedno gledamo i na osnovu toga pravimo strategiju za naredni meč. Na treningu se taktika uvežbava. Svaki naredni duel je najvažniji, ne gleda se previše u budućnost, uvek je fokus na prvom narednom protivniku“.

 

IZ SRBIJE DOLAZE NEDOVRŠENI RUKOMETAŠI, U FRANCUSKOJ MORAŠ DA IGRAŠ U OBA PRAVCA

 

Koliko imate vremena da pratite domaće prvenstvo, ima li u Srbiji igrača za francuske klubove?

„Pomalo, ne previše, koliko mi obaveze dozvole. Vidim da je ove sezone u Srbiji zanimljivije prvenstvo, da su u vrhu Vojvodina, Metaloplastika, Dinamo, da Partizan ima mlad tim, da Zvezda raste sa Škrbićem, Peruničićem, trenerom Đurkovićem… Ima u Srbiju talenata, ali mladi odlaze rano u inostranstvo kao neafirmisani. Stižu u pečalbu kao nedovršeni igrači. Talenat je tu, ali nije dovoljan. A ovde se odmah traži rezultat, nema previše vremena da se neko čeka. U Francuskoj je veoma bitno da se igra u oba smera. Napad je ok, svi manje-više znaju da daju gol, ali odbrana je i voljni momenat, želja, to se traži. U defanzivi se vidi karakter nekog igrača, da li on voli da igra odbranu, koliko je srčan… Zato su danas na ceni defanzivci“.

 

Kakve emocije vam budi igranje u reprezentaciji?

„Bilo je i lepih trenutaka, naravno i onih loših. Nisam osvojio sa seniorskom reprezentacijom medalju, ali jesam sa juniorskom na Evropskom prvenstvu 1998. godine. Bili smo srebrni. To mi je ostalo u najlepšem sećanju, to odrastanje, bili smo generacija koja je disala kao jedna. Bili su tu Eklemović, Sudžum, Šterbik… Vodio nas je na klupi Veselin Vujović. On je završavao igračku karijeru, počinjao kao trener. Bio nam je svima idol, autoritet, neko koga smo gledali na televiziji. Kasnije, u seniorskoj reprezentaciji sećam se da smo na EP 2004. godine bili sedmi, na SP 2005 – peti, bili smo protiv Hrvatske na jednu loptu od polufinala, jedan šut nas je delio od borbe za medalju. Moje poslednje veliko takmičenje je bilo 2010. godine u Austriji, Evropsko prvensto, gde smo bili loši. Selektor je bio Sead Hasanefendić. Zavšili smo takmičenje u grupnoj fazi, nisam se ni ja proslavio na tom prvenstvu, tako da je to bio oproštaj od dresa s državnim grbom“.

 

Kuda ide srpski rukomet, ima li naznake svetla na kraju tunela?

„Nemamo kontinuitet, sve se želi preko noći. Ne moramo da izmišljamo nova rešenja, dovoljno da pogledamo kao to rade uspešnije nacije od nas poslednjih decenija. Klod Onesta je bio selektor Francuske 15 godina, Olivije Krumbholc koji vodi Francuskinje je takođe dugo na toj poziciji. Dovoljno je samo da prepišemo taj model, napravimo sistem. Kada samo počinjao da ulazim u najbolju selekciju, 2001. godine na Mediteranskim igrama, do 2010. i mog poslednjeg takmičenja promenjeno je osam selektora, skoro svake godine po jedan. To je problem. Vidim da sada Toni Đerona odlično vodi selekciju Srbije. Znam da igrači s radošću dolaze na okupljanje, da imaju veliku želju nešto veliko da urade. Nije išlo na Evropskom prvenstvu. Dosta je i korona uticala na to“.

 

NIJE NAS NIGDE BILO 10 GODINA, A U POLJSKOJ ŽELIMO ČETVRTFINALE

 

Sledi Svetsko prvenstvo u Poljskoj i Švedskoj. Žreb je takav da možemo da se borimo za četvrtfinale i plasman u olimpijske kvalifikacije za Pariz 2024. godine.

„Nismo dugo napravili dobar rezultat, još od 2012. godine i srebra u Beogradu na EP. Već se sada priča o četvrtfinalu, ali rezultati u prethodnom periodu nisu bili baš sjajni. Znam da javnost želi to, ali ne treba stvarati pritisak igračima. Oni najviše žele da nešto urade. Mislim da fokus treba da bude na prvoj fazi, da jasno znamo šta nam je cilj, a onda korak po korak. Imamo kvalitet, ali opet ponavljam, fali nam kontinuitet. Alžir ne smemo da potcenimo, s Katarom možemo da igramo. Nemačka nije u vrhu godinama. Bundesliga iscrpljuje igrače, pa su se neki bitni rukometaši oprostili od reprezentacije“.

 

Možemo li u budućnosti da vas vidimo u ulozi i trenera i selektora?

„Vidim da je to danas tako, ali mislim da ne bih mogao u isto vreme da obavljam ta dva posla. Svaka čast Đeroni i ostalima koji to mogu, ali nisam pristalica toga“.

 

Na vašem mestu u reprezentaciji Srbije igra Lazar Kukić, vođa ove generacije Orlova. Kakvo imate mišljenje o njemu?

„Prošle godine smo igrali u nokaut fazi Lige Evrope sa Benfikom i eliminisani smo. Pripremali smo se za Kukića, analizirali ga. Radi se o tehničko-taktičkom obučenom igraču koji je i fizički takođe na visokom nivou. Napredovao je, pogotovo prošle sezone kod Ćeme Rodrigeza, napravio još korak više, sada igra Ligu šampiona što je najviši nivo u našem sportu. Ono gde može da bude bolji je igra u odbrani“.

 

Trenirali ste dve godine Uroša Borzaša, levog beka Srbije, jednog od mlađeg talasa Orlova, momka iz Ade koji je prošao mlađe kategorije Mađarske, ali je odlučio da igra za Srbiju u seniorskoj konkurenciji. Koji su njegovi dometi?

„Bio je u Tuluzu dve godine. Došao je kao mlad. Tražio sam od njega možda i više nego što je u tom trenutku mogao da pruži. Drago mi je da se pronašao u Elverumu, da dobro igra u Ligi šampiona. Ima još dosta prostora za napredak“.

 

Ko su favoriti na Svetskom prvenstvu?

„Vidim da je Francuska oslabljena, da joj nedostaje nekoliko igrača, ali je to selekcija koja ima veliku bazu, uvek ide na najviši plasman. Sviđaju mi se Šveđani kao igraju, naravno Danci i Španci su uvek u najužeg krugu favorita, Norvežani, Islanđani mogu da iznenade. Da ne zaboravimo Hrvate. Oni uvek igraju odlično u reprezentaciji, s ogromnom energijom“.

 

Gde vidite sebe 2025. godine, posle isteka ugovora s Tuluzom?

„Ne tražim hleba preko pogače. Do 2025. trebalo bi da sam u Tuluzu. Posle, ko zna“, zaključio je Anđelković u intervjuu za Mozzart Sport.