BORIS POPOVIĆ: ITALIJANI SU SHVATILI DA JE JEDINI NAČIN ULAGANJE U MLADE!

Italijanski rukomet krenuo je putem progresa u poslednjih nekoliko godina. Dokaz za to je i pomak u generacijskom razdoblju 2000-2004 na međunarodnoj sceni, kao i izgradnja „kuće rukometa“ koja ima za cilj proizvodnju igrača i rezultatski pomak kada je u pitanju zemlja u kojoj su svi kolektivni sportovi daleko razvijeniji od našeg.

Jedan od ljudi koji učestvuje u ovom projektu jeste i hrvatski trener Boris Popović (47). Šef stručnog štaba hrvatskog premijerligaša Trogira, već godinama vodi mlađe reprezentativne kategorije u Italiji, a sa generacijom 2002 je na prethodna dva velika takmičenja pobeđivao timove poput Srbije i Islanda, remizirao sa Hrvatskom, itd…

Čovek koji je ostavio trag u Italiji igrajući 17 godina, ponajviše u Bolonji, a zatim i Boris Popović Sekii, Bolcanu, Fazanu, Sasariju, Kasaranu i Kasanu, bio je naš gost u „INTERVJU NEDELJE“.

Trogir je trenutno treći u ligi za opstanak Premijer lige Hrvatske. Reklo bi se da ne bi trebalo biti problema oko obezbeđivanja mesta u društvu najboljih?

• Ne bi trebalo da bude, ali znate kako, povrede su uvek moguće. U Trogiru sam šest godina. Počeli smo iz treće lige, kako ja, tako i većina igrača koji danas igraju Premijer ligu. Oni su okosnica ekipe. Išli smo rang po rang, ovo nam je druga sezona u Premijer ligi. Lani smo opstali, želimo i ove sezone da probamo isto, a dogodine i da probamo da uđemo u Ligu za prvaka. Nadam se da se stvari neće menjati. Trogir je jedna dobra priča. Predsednik kluba prati sve što je potrebno. Stvorila se dobra atmosfera. Imamo najveću posećenost u ligi posle Metkovića. Trogir je rukometni grad, ozbiljne tradicije. Praktično smo broj 1, fudbal, košarka i odbojka su u poslednjim ligama. Jedino mi i ženski rukomet smo na višem nivou. Jako sam zadovoljan.

Igračku karijeru ste u većoj meri proveli u Italiji. Tamo ste započeli i rad sa mlađim kategorijama reprezentacije…

• U Italiji sam igrao 17 i po godina. U poslednje tri sam uz igranje trenirao i mlađe kateghorije, osvajao prvenstva države. Posle 2013. godine ostao sam u kontaktu sa mnogima trenerima i igračima. Kada je 2016. godine došlo do promene u Federaciji i otišao predsednik koji je vladao 20 godina, novi ljudi su me pozvali i prihvatio sam saradnju. Krenuo sam sa generacijom 2000. Osvojili smo Evropsko prvenstvo druge divizije, ušli u A grupu pobedom nad Belorusijom u finalu turnira u Gruziji. Trebalo je da igramo EP, ali je došla korona. Većina tih momaka je jako dobra, mnogi od njih su već u A reprezentaciji. Zahvaljujući tom uspehu generacija 2002 je igrala u A grupi. Na EP 2021 u Varaždinu osvajanjem 12. mesta osigurali smo opstanak i za narednu generaciju. Na tom turniru pobedili smo Srbiju i odigrali par dobrih utakmica. Dobio sam puno pozitivnih komentara vezanih za to kakav rukomet igramo. Godinu dana kasnije, prošlog leta, na EP 2022 u Portugalu pobedili smo Crnu Goru i Island, igrali nerešeno sa Hrvatskom, na kraju ponovo završili kao 12-ti.

Paralelno sa pozicioniranjem u gornjem domu evropskog rukometa, italijanska Federacija je realizovala i projekat „kuće rukometa“, multifunkcionalnog objekta u kome od generacije 2004, mladi reprezentativci žive, treniraju i uče školu zajedno.

• Rukometni kampus zaživeo je u Kjetiju blizu Peskare. Generacija 2004 i mlađi idu tamo u školu, žive i treniraju zajedno, igraju prvu italijansku ligu. Prošle godine su igrali drugu ligu, bilo je potrebno vreme da se malo poslože. Ove sezone se ravnopravno bore sa seniorskim ekipama. Od naredne sezone kreće se sa generacijom 2006. Na svake dve sezone ulaze novi igrači u priču.

Kako se radi selekcija? Ko određuje ko će ući u Kampus?

• Određuje selektor A reprezentacije. Prethodno se rade okupljanja po regionima. Igrači koji su interesantni pozivaju se u Kijeti na 5-7 dana treninga. Razgovara se sa roditeljima onih koji su potencijalni kandidati. Ipak su to mladi momci, deca od 17 godina odlaze od kuće u novu sredinu. Deca kao deca, pristanu odmah, sa roditeljima ide malo teže, ali u 90% slučajeva dobije se zeleno svetlo.

Da li mladi Italijani žele da igraju rukomet, odnosno, da li vide perspektivu u profesionalizaciji, s obzirom na popularnost našeg sporta na Apeninskom poluostrvu?

• Gledajući starije momke, mlađi su sve motivisaniji da se posvete rukometu. U poslednje vreme, prevashodno sa generacijom 2000, puno Italijana odlazi vani, najviše u Francusku. Igraju tamo i prvu ligu. Kroz te primere i mlađi lakše pronalaze svoj put. Inače, u Italiji se nešto pokreće na bolje posle promene predsednika 2016. godine. Vide se pomaci, ali put je dug. Puno je praznog hoda, 20 godina, biće potrebno vreme da se ta rupa popuni. Ulaže se u mlade. Shvatili su da je to jedini način da se neke greške iz prošlosti nadomeste.

Kako funkcioniše „kuća rukometa“? Gde momci žive,  kako im izgleda jedan radni dan?

• Žive sa drugim studentima u kampusu koji je napravljen za Mediteranske Igre 2009. godine u Peskari. Jako je lep objekat u pitanju. Ujutru imaju trening, idu u školu, posle toga imaju opet trening, uče, imaju video analize. Žive po dvojica u sobama. Imaju obroke u kampusu, kompletno organizovan program. Nije baš to lako izdržati, ali uspevaju. U tome Italijani nisu ništa izmislili. Takav model već postoji. To je kopirano od Francuza, tako kod njih funkcionišu stvari, u Holandiji, Izraelu. Dosta država i reprezentacija to primenjuje.

Kakva je sudbina našeg regiona, s obzirom da smo svi ovde daleko od takvog modela?

• Kod nas će biti teže i teže ako se neke stvari ne promene i uredi Zakon o sportu. Talenata će uvek biti, uvek će neko iskočiti, ali dugoročno ne piše nam se dobro.

Dobro poznajete generaciju 2002. Srbija je napravila ogroman iskorak između EP u Varaždinu i onog u Portugaliji, gde je osvojila bronzu. Šta se tu desilo?

• Za Srbiju na prvom EP nije igrao Miloš Kos. Jako puno su dobili s njim. S druge strane, imali su jako dobrog defanzivca u Tasiću. Mi smo se u grupi dobro držali u prvom poluvremenu, ali par grešaka i rezultat je otišao na njihovu stranu. Kos, i naravno, Dodić, koji je bio puno bolji nego leto ranije. Hrvatska je bila u dosta izmenjenom sastavu. Na turniru u Sloveniji smo je pobedili osam razlike, a na EP u drugoj grupi smo igrali nerešeno. Rutinski smo savladali Crnu Goru.

Kakva je klupska scena u Italiji. Postoji li šansa da neki klub iskoči i postane značajniji faktor u evropskim kupovima?

• Teško, trenutno ne. Dosta je ulaganja u Sasari, Bresanone, ali dok ti nemaš svoju okosnicu mlađih domaćih igrača, teško da se samo sa strancima može nešto uraditi. Trebalo bi imati 5-6 dobrih domaćih igrača plus sa strane da bi se nešto napravilo. Dug je put, 20 godina nerada, radilo se namerno da Italija ne bude u vrhu, da budu manji troškovi okupljanja i funkcionisanja. Duga je to priča. Šteta. Jedina zemlja u Evropi gde rukomet nije zaživeo.

Kako stoji pallamano sa popularnošću među običnim svetom?

• Znaju ljudi, ali igra se u manjim mestima. Rukometa nema u većim gradovima. Nema ga u Rimu, Milanu, Napulju, Bariju. U pitanju su samo manji gradovi.

Ima li talenta ili se selektira „sve što dođe pod ruku“?

• Ima pravih talenata u generaciji 2004. Na primer, De Anđelis je jako dobro levo krilo, tu je i Manojlović koji je 2005. godište, otac mu je ovde igrao, majka mu je Italijanka. Dosta je, međutim, igrača koji su motorički korektni, pa se nadaš da će radom ispasti na kraju nešto od njih.

Za sada su rad u Hrvatskoj i akcije u Italiji uz takmičenja preko leta prava mera?

• Zvali su me u više navrata da budem tamo za stalno tokom cele godine, ali sam se nakon 17 i po godina igranja u Italiji, zaželeo kuće. Imam jednu lepu priču u Trogiru. U Italiju odlazim kada su okupljanja, pomažem koliko znam i mogu. Dobro mi je tu gde jesam.

Kakva je hrvatska liga?

• Glavni problem je što mladi igrači odlaze rano vani. Svake godine se ekipe iznova bore sastaviti ekipu da bude konkurentna. Vidim sada u Celju dva tri hrvatska mlada igrača, a da je bolja situacija u Premijer ligi, oni bi ovde igrali. Svake godine je liga sve slabija, ima puno problema. U dosta sredina se radi dobro, neću reći u svima, ali problem je odlazak igrača prerano. Nema kontinuiteta, a teško je bilo šta stvoriti bez kontinuiteta – jasan je na kraju razgovora Boris Popović.

BALKAN HANDBALL