Jordi Ribera je enigma čak i za one koji ga najviše poznaju. On je na čelu Španije već osam godina i biće još duže jer je obnovio ugovor do Olimpijskih igara u Los Anđelesu 2028. godine, ali isto tako ono što je njegovo je samo njegovo.
Španski stručnjak je dao interviju za El Mundo koji prenosimo u celosti.
„Volim da čitam o filozofiji i istoriji i gledajući filmove, volim da idem u bioskop“, uverava EL MUNDO kada su ga pitali o njegovim hobijima.
Španski trener Ima 61 godinu i trener je od svoje 26. godine. Uz vašu reputaciju da ste metodični, da pratite sve utakmice koje se igraju u Španiji, nikada se ne zanosite rukometom?
- Rukomet je za mene sve, posvećujem mu mnogo sati, ali i dalje motiviše. To je moj način da razumem svoj rad i sviđa mi se. Igrač mora da bude kreativan, da eksperimentiše na terenu, ali trener mora da bude metodičan, mora da kontroliše detalje.
Ambros Martin, koji je bio pod njegovom komandom u Galdaru, a danas je ženski trener, seća se da je 90-ih već dostavljao veoma dugačke izveštaje svakom igraču i trošio pola plate na softver.
- Kada sam ja počeo, vrlo malo nas je pravilo video montaže, na primer. Sve sam snimio, koristio hiljade DVD-ova i pokušavao da na taj način prenesem svoje ideje igračima. Sada je sve jednostavnije, iako i dalje ima izazova. U CAR-u u Granadi održavamo trening centar sa mladim igračima i imamo pet ili šest kamera sa senzorima koji snimaju njihovo kretanje i pomažu im da se poboljšaju. Mnogo smo napredovali sa evropskim fondovima.
Počeo je kao tinejdžer i vrlo mlad postao profesionalac. Da li ste sebe već videli kao trenera za ceo život?
- Ne ne. Kada sam počeo da treniram u svom gradu, kombinovao sam rukomet sa poslom administratora bolnice Josep Trueta u Đironi. Noću sam proveo godine u hitnoj pomoći i imao sam veliku sreću jer su mi kolege pomogle da sve shvatim. Godine 1989. dobio sam priliku da treniram u Arrateu, imao sam 26 godina, najmlađi trener u istoriji Asobala i kada sam stigao u Galdar 1992. već sam shvatio da to može biti moj posao. Onda je došlo vreme kada sam želeo da prestanem da treniram.
Zašto?
- Da, da, bio sam blizu da odustanem. Posle Galdara otišao sam u Bidasou i tamo 2003. nisam završio sezonu. Prošao sam kroz period žalosti, preispitao sam stvari, prošao sam skoro godinu dana bez treninga i razmišljao sam o otvaranju bara ili restorana u Đironi. Već sam napunio 40 godina, ideja o pokretanju posla me je privukla i bio sam na korak od toga. Ali tim Argentine me je pozvao i otišao sam tamo da proživim novo iskustvo. Onda sam otišao u Brazil, bio sam na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008.
Stiče se utisak da voli taktiku i da ne voli toliko da upravlja svlačionicom.
- Može biti. Sve je više individualistički koncept odnosa, interakcija sa grupom je sve teža. Ali u reprezentaciji mi ne ide loše, baš suprotno. U dinamici svlačionice mogu da živim samo nekoliko dana u godini.
Reprezentativci uveravaju da kada je stigao bio nedešifrovan, veoma, veoma ćutljiv.
- Teško mi je da ulazim u ljude. Veoma sam oprezan, veoma sam stidljiv. Istina je kako kažu, na početku je to dosta obeležilo razdaljinu. Sada se osećam bliže njima. Bolje je za sve. Danas imamo veoma dobre odnose, puno poverenja. Pre svakog poziva sve zovem i pitam šta želim od njih. Kada dođu sa timom već znaju svoju ulogu i to je veoma korisno.
Njegov stil na klupi je veoma suzdržan. Nikada nismo čuli da galami.
To je moj način postojanja. Nema potrebe da vičete da budete zahtevni ili da zahtevate drugi stav. Krici uznemiravaju ljude, ne motivišu ih, to je oduvek bila moja ideja. Ako moram da kažem grube stvari, više volim da završim utakmicu, sednem sa igračem i budem direktan. Ne volim teatralnost koja se očekuje od trenera. Najvažnija stvar je igra.
Ove nedelje takmiči na svojoj prvoj predolimpijskoj igri. Poslednji koji je Španija igrala, neposredno pre njegovog dolaska, 2016. godine, sa nekoliko aktuelnih igrača, bio je apsolutni neuspeh.
- Normalno je biti ovde, morate to prihvatiti. Od predolimpijskih igara ste spaseni samo ako ste šampion sveta ili šampion Evrope, kao što smo bili pre Igara u Tokiju. Biće emocionalnog stanja, jasno je, sve je ili ništa, ali imamo iskustva. Igrači se godinama takmiče na najvišem nivou i u tom smislu neće biti problema, zaključio je Ribera
