Prošlo je 30 godina otkako je Thorir Hergeirsson prvi put postao deo norveške rukometne reprezentacije, preuzimajući mladu selekciju 1994. godine, i 23 godine od njegovog pridruživanja stručnom štabu seniorske ekipe 2001.
Sada se Hergeirsson priprema za svoj poslednji turnir na čelu braniteljki titule na Evropskom prvenstvu za žene u rukometu. Nakon što je Norvešku predvodio do dve olimpijske, tri svetske i pet evropskih titula (do sada), uz nekoliko osvojenih manjih medalja, vreme je da se povuče.
„Uz ovaj tim sam skoro 30 godina. Bilo je to vrlo zanimljivo i lepo putovanje,“ kaže Hergeirsson, dok se norveške rukometašice smeju tokom fotografisanja pre turnira u Olimpijskoj hali u Insbruku.
Međutim, kaže da želi da novom selektoru Oleu Gustavu Gjekstadu, koji će preuzeti tim 1. januara 2025. godine, pruži dovoljno vremena za pripremu odbrane titule na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 2028.
„Smatram da je sada pravi trenutak za mene da stanem, a vrlo je dobro za Olea Gustava i moje kolege koji ga prate da imaju ove četiri godine za pripremu za Igre 2028. godine. To je dobro za mene, za tim, trenere i igrače. Nedostajaće mi, ali želim da radim nešto drugo,“ dodaje Hergeirsson.
Islandjanin ostavlja ogromno nasleđe Norveškoj. Uprkos brojnim generacijskim promenama, ekipa je konstantno uspevala da se takmiči na najvišem nivou dugi niz godina. Hergeirsson zna zašto je to tako.
„Imamo igrače koji igraju dugo. Kontinuitet među trenerima i igračima je veoma važan,“ kaže on, dodajući da je savez pružao značajnu podršku ženskom rukometu.
Drugi ključni element, koji je Hergeirssonu posebno važan, jeste timski rad.
„Timski rad je centralan za način na koji naš tim funkcioniše još od kada je Marit počela 1994. godine. Izgradili smo snažan tim, trenerski tim. Oko sebe imam samo dobre trenere. Nemam asistente; imam trenere koji rade sa mnom, izazivaju me. Dobri su u stvarima u kojima ja nisam i obrnuto,“ kaže on.
„U timu igrača imamo kapitenku grupu, tim golmana u okviru našeg velikog tima. Ovo radimo još od ranih devedesetih i to je jedan od naših kriterijuma uspeha. Mnogo naučite radeći u timu. Posvetite se, delite svoje znanje sa drugima i dobijate nešto zauzvrat. Zajedno se podstičete i razvijate.“
Golmanka Katrine Lunde, koja je odrasla uz Hergeirssona kao svog trenera, ističe njegovu sposobnost delegiranja kao jednu od njegovih najvećih kvaliteta.
„Ono što je zaista dobro kod norveških trenera u reprezentaciji jeste to što se ne boje reći: ‘Nisam baš dobar u ovom delu, potrebna mi je pomoć od nekog drugog’. Preuzimaju znanje od drugih koji znaju više, i to je zaista dobar način za napredak,“ objašnjava Lunde.
„Sve se zasniva na poverenju. Jedna od najvažnijih stvari za mene kao glavnog trenera jeste da održim svakoga na oprezu i podstičem razvoj, uključujući i sebe. Morate se stalno razvijati, jer ono što ste juče uradili nije dovoljno dobro za sutra u vrhunskom sportu,“ dodaje Hergeirsson.
„Mnogo uključujemo igrače, mnogo više nego mnogi drugi timovi. Oni su inteligentni, igraju rukomet svaki dan. Igraju protiv najboljih u ligama, u Ligi šampiona, i imaju mnogo znanja. Moja uloga je da sva ta znanja spojim i iskoristim.“
To poverenje se odražava u onome što Hergeirssonovi igrači govore o njemu.
„Pre svega, on je sjajan lider. Ima veoma posebnu sposobnost da nas zbliži, da nas ujedini kao tim i da nas prizemlji pre svakog prvenstva i turnira.
„Uprkos svim uspešnim rezultatima koje smo ostvarile, uvek počinjemo od nule i vrlo smo skromne. Naporno radimo i razmišljamo o svakoj utakmici, korak po korak. To je zahvaljujući Thoriru i kulturi koju je stvorio u ovom timu,“ kaže pivot Maren Aardahl.
Hergeirsson je svedočio značajnim promenama u rukometu tokom godina. Neke od tih promena odobrava, dok prema drugima ima zadršku.
„Brzi centar je bio veoma važan, doneo je mnogo toga dobrog,“ kaže on. „Pravilo sedam protiv šest, mislim, nije donelo poboljšanja, ali je postalo deo igre i morate se prilagoditi tome.
„Nisam siguran da je sedam protiv šest zanimljivije gledaocima od klasičnog rukometa sa brzom igrom. Nije lepo videti kako neko baca loptu preko praznog gola. Ali, to je taktičko oruđe, važno je i morate se prilagoditi.“
Promene u fizičkoj pripremljenosti takođe su igrale ključnu ulogu, objašnjava Hergeirsson.
„Kada sam igrao kao mlad i juniorski rukometaš, najbolje ekipe u svetu muškog rukometa bile su sastavljene od igrača visokih dva metra. Sada je igra mnogo brža, tehnički zahtevnija, a i taktički su se igrači značajno razvili.
„Sada bekovi mogu igrati na svakoj poziciji, bez obzira na to da li su levoruki, desnoruki, da li igraju levo, desno ili na sredini. Ta fleksibilnost je mnogo toga promenila, i to mi se dopada.“
Lunde smatra da je Hergeirsson zaslužan za neke od tih promena u ženskom rukometu, omogućivši većem broju igračica da ostanu u sportu tako što je podržavao majke rukometašice.
„Zaista je lepo videti kako se starosna granica tima podiže. Znate da možete ostati trudni i vratiti se ponovo, jer je ovo ono što volimo. To što imate dete ne bi trebalo da znači kraj vaše karijere, ako to ne želite,“ ističe ona.
Na kraju svoje karijere, Hergeirsson razmišlja o svojim dostignućima. Na pitanje šta smatra svojim najponosnijim trenutkom, brzo odgovara.
„Obično kažem da je sledeći uvek najzanimljiviji, ali naravno, to su Olimpijske igre 2012. u Londonu i Olimpijske igre ovog leta,“ kaže on.
„Postoji nešto posebno, nešto magično u vezi sa Olimpijskim igrama. Kada smo pobedili u Londonu 2012, borili smo se do samog kraja, ali smo uspeli. Na Olimpijskim igrama u Parizu i Lilu ove godine igrali smo jako dobro. Izgubili smo prvu utakmicu, ali posle toga smo igrali jako, jako dobro. To su bile dve različite priče o zlatnoj olimpijskoj medalji, 2012. i 2024, ali te dve medalje bih stavio na sam vrh.“
Što se tiče njegove budućnosti, Hergeirsson je prilično suzdržan. Ističe da mu je trenutno fokus na Evropskom prvenstvu za žene. Još jedna zlatna medalja u Beču u decembru bila bi savršen kraj njegove trenerske karijere, ali jasno je da mu lična dostignuća nisu prioritet.
„Nadam se da će, kada napustim ovaj tim, ostati sećanje da reprezentacija živi, nadam se, stotinama godina, dok mi, ljudi, imamo priliku da budemo deo ovog tima samo određeni period.
„Dolazimo u tim na neko vreme da damo svoj maksimum, ali tim će nastaviti da živi. Zato je tim uvek najvažniji. Ja sam samo jedna mala kap, i golmani su, i fizioterapeuti su, ali zajedno možemo biti velika reka.“
Tekst preuzet sa eurohandball.com
