Francuska je jedna od najsportskijih nacija na svetu. I u kolektivnim i u individualnim sportovima, u letnjim i u zimskim. Zemlja od 67 miliona stanovnika, od kojih je veliki deo njih opredeljen za sport, može se pohvaliti da jesu ili da je barem bila na krovu sveta u gotovo svim relevantnim sportovima. Francuska je 1998. bila prvak sveta u fudbalu, u Nemačkoj 2006. bili su vicesapmioni, a u najpopularnijem sportu na svetu u svojoj velikoj riznici trofeja imaju i dve svetske bronze. 1984. bili su i prvaci Evrope u fudbalu, a pre dve godine osvojili su i evropsko srebro. Mnogi ih stručnjaci smatraju najpotentnijom fudbalskom nacijom na kugli zemaljskoj, a dvojica njihovih fudbalera drže drugo i treće mesto na lestvi najskupljih igrača svih vremena. Uz Italijane, Spance i Srbe, jedini se mogu pohvaliti da su im klubovi i u fudbalu i košarci osvajali naslove sampione Evrope.
Francuska – samo tri zemlje uspešnije su na letnim igrama od njih
Predvođena Tonijem Parkerom, košarkaška reprezentacija im se pre pet godina popela na krov Starog kontinenta, a 2000. su na Igrama u Sindeju igrali su finale olimpijskog turnira protiv nedodirljivih Amerikanaca. U ragbiju su godinama bili deo Pet nacija (dok se u elitu kao šesti nisu uključili i Italijani), a i u odbojci su jedni od najboljih na svetu (poslednju medalju, i to zlatnu, osvojili su pre tri godine na Evropskom prvenstvu).
Teniska baština im je još bogatija. Višestruki su osvajači Davis Cupa, a mogu se pohvaliti i nizom legendarnih tenisera koji su osvajali Grand Slamove i na najlepši mogući način pisali istoriju belog sporta. U individualnim sportovima podjednako su moćni. Atletika, plivanje, gimnastika, posebno biciklizam, sportovi su s neverovatno jakim francuskim pečatom. Uzmemo li kao merilo sportskog uspeha neke nacije medalje na olimpijskim igrama, doći ćemo do zaključka da je Francuzima sport barem podjednako važan kao njihov film, kuhinja, šansona ili likovna umetnost. Na letnjim igrama takmice se od prvih modernih igara u Atini 1896. Nastupili su na svim Igrama do sada i s osvojenih 716 medalja (212 zlata, 241 srebro i 263 bronze) drže fantastično četvrto mesto na vecnoj tabeli. Na zimskim igrama nastupaju od 1924. kad su bili domaćini (Chamonix), a zaključno s Igrama u Sočiju osvojili su 109 medalja (31 zlato, 31 srebro i 47 brozni), što ih svrstava na 14. mesto najuspješnijih nacija u zimskim sportovima.
Do kraja 80-ih nisu ni znali što je rukomet, a onda su doveli “Jugoviće“ i za 25 godina postali jedina prava dinastija
Činjenice koje smo gore naveli, a koje smo potkrepili brojkama, dokazuju da je Francuska sportski gigant, zemlja sa ispravnom percepcijom sporta i nacija s još impresivnijim sportskim potencijalom. Međutim, jedan sport odskače. Francuska je sinonim za taj sport i svih 67 milijuna Francuza, ma kojim sportom se bave, nezavisno kakve preferencije imaju i zanima li ih sport uopste, posebno su ponosni na skup igrača koje od milosti nazivaju “Les Experts“ Naravno, reč je o francuskoj rukometnoj reprezentaciji, ekipi koja je u poslednjih 12 godina postala simbol i jedina prava dinastija u povesti rukometa. Nekada su dominirali Rumunji, konac osamdesetih obeležili su Rusi, a devedesete Svedjani, ali niko nikad nije bio toliko moćan kao Francuzi.
RIVALITET IZMEDJU FRANCUSKE I HRVATSKE “KLASIKO“
Prvo muško kolektivno zlato za Francuze dogodilo se 1995., na Islandu, protiv Hrvatske
Puno simbolike leži u ovom pomalo neverovatnom faktu. Tehnički gledano, te dve reprezentacije svoj prvi meč na velikim takmicenjima odigrali su godinu dana ranije, na Evropskom prvenstvu u Portugalu. Francuzi su tad u grupi bili bolji, ali neočekivani kiksevi Tricolora protiv Nemaca i Rumuna gurnuli su Hrvatsku u polufinale, koja je kasnije osvojila bronzu. Ipak, na Islandu, u tom za Hrvatsku nesretnom finalu, rodio se najveći rivalitet u povesti rukometa te jedan od najintrigantnijih u celokupnoj istoriji reprezentativnog sporta. No ta simbolika stvorena u tom islandskom finalu ne leži samo na evociranju kasnijih epskih mečeva dve fantasticne reprezentacije, nego u činjenici da su Francuzi svoje prvo muško zlato u kolektivnim sportovima osvojili protiv nacije koja je pre 30 godina iste te Francuze učila igrati rukomet. Jedna od najotrcanijih sportskih fraza, ali ne samo sportskih, ona je kako je učenik nadmašio učitelja. Frazetina ili ne, 1995. u Reykjaviku upravo se to dogodilo i ekipu koju je s klupe vodio Daniel Constantini, a na parketu veliki Jackson Richardson, pobedila je 23:19 Hrvatsku pa je nakon olimpijske bronze 1992. i svetskog srebra 1993. napokon ugrabila zlato.
„Bila je to za nas utakmica u kojoj nismo imali nikakvih problema. Moji igrači bili su na vrhuncu u toj utakmici. Jednostavno su odlučili da žele postati svetski prvaci. Pružili su sve ono što se od njih očekivalo, posebno u odbrani. A Jackson Richardson bio je veličanstven. Onemogućili su Hrvatima da razviju svoju igru, a kada smo kasnije pogledali utakmicu, shvatili smo da je slomljena najbolja ekipa u istoriji hrvatskog rukometa. Bio je to rukometni dream team, ekipa koja je sledeće godine uzela olimpijsko zlato u Atlanti. No tog dana naša je odbrana bila je sposobna potpuno zaustaviti Hrvate da igraju rukomet“, godinama kasnije pričao je Constantini, dodavši da mu je ta pobeda najvažniji trijumf u karijeri, a onda je i rekao da je jedan poraz od Hrvatske najveća sportska šamarčina koju je dobio u životu:
Constantini: Najveća pobeda protiv Hrvatske, najteži poraz opet od Hrvatske
– Polufinale Olimpijskih igara 1996. godine u Atlanti. Izgubili smo tu utakmicu 24:20 jer smo mislili da protiv Hrvata treba ići na snagu, a zaboravili smo igrati rukomet. To je bilo potpuno glupo. Forsirali smo. To je karakteristika Francuske; jednu godinu bili smo zajedno u borbi da žrtvu pretpostavimo dojmu, a onda bi moji igrači sledeće godine mislili da ne treba ići rano u krevet i da treba spavati sa svim devojkama iz olimpijskog sela, pa ćemo bez problema postati pobednici. Taj poraz mi je teže pao nego onaj u finalu SP-a 1993. Tad su nas Rusi pobedili, bilo je 28:19, približili su nas poniženju. Ta utakmica ostala mi je u gorkom sećanju, ali dobro nam je došlo to iskustvo u finalu SP-a na Islandu za dve godine. Tada smo još učili rukomet, upijali smo od boljih od nas i s vremenske distance mislim da je francuski rukomet puno više profitirao od tog teškog poraza od Rusije nego što smo dobili od nekih pobeda i trijumfa. Tada smo shvatili da ništa neće pasti s neba, da moramo spustiti nosove i biti ponizni. Učiti, raditi i tražiti savete. Taj recept kasnije je postao standard francuskog rukometa i zato je on sad tu gde jeste“, za francuske medije uoči finala SP-a 2009. u Zagrebu između Hrvatske i Francuske rekao je čovjek koji je na klupi Tricolora sedeo od 1985. do 2001., majstor koji je postavio temelje današnje dinastije i genijalan rukometni um kojeg se i danas u Francuskoj izuzetno ceni i pita za savet.
Kad je Constantini, nekoć igrač pa trener Stade Marseillaisa, 1985. prihvatio izborničku ulogu, ni slutiti nije mogao da je donio jednu od najčudesnijih odluka u povijesti sporta. U to vrijeme svjetskim rukometom harale su reprezentacije SSSR-a, Jugoslavije, Rumunjske i Istočne Njemačke. Skandinavci su se tražili, a Španjolci su počeli dolaziti. Francuza nije bilo. Jednostavno, francuski rukomet bio je egzotika, kao što je danas Hrvatima ragbi, hokej ili košarka.
Francuski rukometni savez ispravno je detektirao potencijal tog za njih u to vreme neobičnog, ali izrazito zanimljivog i dinamičnog sporta. Kako u rukometu (ni tada, a ni danas) financijska ulaganja nisu ni izbliza u rangu s onim fudbalskim, na vrhu je donesena odluka da se krene iz početka, da se oformi što kompetitivnija liga te da se – a to je bio ključ – dovedu igrači i treneri iz nekadašnjeg istočnog bloka koji će Francuze učiti rukometu. Kako je Sovjetima i Istočnim Nemcima bilo zabranjeno profesionalno igrati s one strane, izbor je pao na rukometne radnike s područja bivše Jugoslavije, trenere i igrače, koji su u smiraju svojih karijera sve masovnije prihvatali dobre finansijske ponude iz Francuske.
Isaković je bio pionir, Banja Luka je dala Tricolorima velikog Golića, Sarać i Pipe su učili Francuze rukometu, a jedan čovek iz Trogira nešto je najbolje što se dogodilo francuskom rukometu
Jedan od pionira bio je veliki Mile Isaković, za mnoge najbolje levo krilo svih vremena, prvi umetnik u rukometu i čovek koji je s reprezentacijom Jugoslavije i šabačkom Metaloplastikom osvojio sve što se osvojiti moglo. Nakon Igara u Seulu 1988., tada 30-godišnji Isaković prihvaća ponudu Créteila, a igračku karijeru okončao je u Vitrollesu. Rukometni majstor koji je izmislio jedan od najatraktivnijih poteza u rukometu, tzv. kokicu, u počecima svoje francuske avanture tamo je bio držan božanstvom. Premda je u počecima bio samo igrač, jasno je bilo da je Isaković i u Créteilu, a kasnije i u Marseilleu, bio sve. Dolazak Isakovića u novu obećanu zemlju otvorio je vrata mnogim rukometašima koji su u dresu sa šest baklji na grbu u to vreme drmali rukometnom mapom sveta. Bundesliga u to vreme nije plaćala ni izbliza kao danas, a na Pirinejima su se tek stvarale buduće supersile evropskog klupskog rukometa poput Barcelone, Atletico Madrida ili Teke Santander.
Pocetkom 80-ih prvo ime hrvatskog klupskog rukometa bio je Medveščak, a dvojac koji je u Medvede došao iz banjalučkog Borca, Zlatko Saračević (svetsko zlato 1986. i olimpijska bronza 1988.) i Irfan Smajlagić (olimpijska brozna iz Seula), 1990., odnosno 1991., odlazi u Nimes. Kasnije su Pipe i Sarač bili ključni igrači prve zlatne generacije hrvatskog rukometa, velikani, ali nisu samo zvučna imena odlazila u Francusku trbuhom za hlebom. Dvojica u to vreme nešto manje poznatih rukometaša na mala su vrata otišla u Francusku, a budućnost je pokazala da su kao malo ko pre i posle njih zadužili tamošnji rukomet. Sredinom sedamdesetih ponajbolji klub u Evropi bio je Borac iz Banje Luke. 1975. postali su viceprvaci Evrope, a već sledeće godine ekipa za koju je branio za mnoge najbolji rukometni golman svih vremena, bivši selektor Hrvatske Abas Arslanagić, postala je najbolja na Starom kontinentu. Jedan od igrača koji su podigli trofej bio je i Boro Golić. Golić se nekoliko godina kasnije okušao i u Francuskoj, nastupajući za Sochaux te Mulhouse. Videvši da je nivo rukometa u to vreme u Francuskoj bila na niskim granama, vratio se natrag u Banju Luku, pokorio Evropu i ostao u matičnom Borcu sve do 1988., kad je postao trener prve ekipe. Već sledeće sezone odlazi u Bordeaux, a 1991. seda na klupu u to vreme najjačeg francuskog kluba Nimesa. Zašto je Boro Golić zanimljiv i važan za ovu priču? Osim što je u karijeri trenirao pet francuskih klubova, k sebi je povukao i sina Andreja, koji je te sezone s Borcem osvojio tadašnji Kup IHF-a (sadašnji Kup EHF-a).
U Nimesu je Andrej igrao do 1995., kad je potpisao za Montpellier, klub u kojem je doživio vrhunac svoje klupske karijere. Igrajući s reprezentativnim kolegama Martinijem, Anquetilom i tada mlađanim i nepoznatim Nikolom Karabatićem, osvojio je EHF-ovu Ligu sampiona 2003., pobedivši Portland San Antonio u kojem je takodje igrao jedan reprezentativni kolega, Jackson Richardson. Do danas, to je jedini naslov sampiona Evrope koji je uzeo neki francuski klub.
Francusko državljanstvo dobio je 1998. godine, otkad postaje neizostavni član Constantinijeve ekipe. sudelovao je u osvajanju zlata na svetskom prvenstvu u Francuskoj, a ima i dve bronze s prvenstava u Portugalu i Tunisu. Za reprezentaciju je sakupio 149 nastupa i postigao 368 pogodaka, od kojih je 60 bilo iz sedmeraca.
Neusporedivo važniji “beg“ iz Jugoslavije u Francusku napravio je Branko Karabatić. Rođen 1956. u Vrsinama pokraj Trogira, Karabatić stariji bio je dobar rukometaš, toliko dobar da je nastupio za reprezentaciju bivše države na Igrama u Moskvi 1980. Karijeru je nastavio igrajući za Železničar iz Niša, a pocetkom 80-ih odlazi u Francusku gde postaje igrač Strasbourga. U Nišu je upoznao suprugu Radmilu, a tamo mu se rodio stariji sin Nikola, dok je mlađi Luka na svet došao 1988. u Strasbourgu. Sve ostalo je istorija.
Tako je sve počelo, a što se u međuvremenu dogodilo? Francuska je od 1995. osvojila pet svetskih zlata (ostale medalje nećemo brojati), četiri puta bili su prvaci Evrope, a imaju i dve zlatne olimpijske medalje. Nacija koja do kraja 80-ih prakticno nije ni poznavala pravila rukometne igre, od tada do danas postala je metafora za rukomet i nepobedivost u sportu.
U čemu je njihov recept? Sistem je sve i niko nije veći od ekipe
U čemu je njihov recept? Odgovor je jednostavan – u sistemu i u kultu reprezentacije. Francuska rukometna reprezentacija podseća na Manchester United iz vremena kad ga je vodio Alex Ferguson. Ili na San Antonio Spurse Gregga Popovica. Gledaš ih kako dominiraju i imaš osećaj da su sve vreme uvek isti igrači na terenu. Onda, znatiželje radi, pogledaš postavu danas i popis igrača od pre desetak godina i shvatiš da se samo dva-tri imena ponavljaju, a u glavnim rolama su neki novi klinci koji su u ekipu došli tiho, neprimetno, a onda, kad su sazreli, dobili su status koji im po svemu pripada.
Onestina Francuska kao Fergusonov United
U poslednja dva veka francuski rukomet kao da je kopirao Fergusonove postulate i smene generacija odrađivao je fantastično. Igrali su uvek najbolji, bez obzira na to koliko su imali godina na leđima, a svako toliko poziv bi dobio nadareni klinac kojem je zadatak bio da u budućnosti zameni nekog od velikana kojem je istekao rok trajanja.
Zlata su kovana pažljivom selekcijom i fantastičnim tajmingom za smenu generacija
Kad je Daniel Constantini nakon drugog osvojenog svetskog zlata 2001. klupu prepustio Claudeu Onesti, niko nije mogao ni slutiti da se od tog trenutka rukometna istorija počela pisati iz početka. Onesta je tokom godina stvorio najdominantniju sportsku družinu u istoriji reprezentativnog sporta, a sve to držeći se prokušanog i jednostavnog recepta – stvaraj mlade igrače, pažljivo ih biraj i doziraj, pusti ih neka uče od starijih i iskusnijih, a onda kad dođe vreme, pusti ih u vatru i daj im svu odgovornost. Na ivici, Onesta se toliko slepo držao tog zlatnog pravila da je i sam prepustio klupu svom pomoćniku Didieru Dinartu, kad se uverio da najboljeg obrambenog igrača svih vremena zaista više nema čemu naučiti.
