Naš kolega Dragan Đukić godinama je netko ko voli da ide “dalje”, učestvuje u novim projektima i otvara neka nova vrata. Grupa ruskih rukometnih trenera povezanih u društvenu mrežu „U KONTAKTU“ pozvala je Dragana da im se pridruži u gledanju kvalifikacione utakmice (između Rusije i Farskih Ostrva) i da je nakon toga zajedno prokomentarišu. Neka od pitanja objavljena su u obliku intervjua i na specijalizovanoj web stranici „Brzi rukomet“, a mi vam prenosima neke od najzanimljivijih:
– Rezultat utakmice?
Bio je to susret dva po mnogo čemu neravnopravna protivnika … Svideo mi se pristup ruske reprezentacije u prvom poluvremenu, u drugom delu nije bilo dovoljno koncentracije. Nažalost, nije bilo toliko zanimljivo gledati utakmicu, jer je ekipa Farskih Ostrva pogrešila kod izbora odbrane, a ni baš njihovi golmani nisu imali svoje veče. Ako protiv Rusije igrate 6:0, nemate neku veliku šansu za nešta ozbiljno, pa mislim da će oni svoju „priliku“ tražiti u drugoj utakmici kod kuće čiji rezultat neće biti važan za selekciju Rusije. U svakom slučaju, utakmica u kojoj nije bilo puno toga za videti i rutinska pobeda ruskog tima.
– Da li se vidi uticaj trenerske ruke u ruskoj reprezentaciji?
Velimir Petković je jedan dobar, iskusan trener i ako ima podršku Saveza (a čini se da je trenutno ima), sigurno je da će neke stvari uraditi drugačije nego što su one bile pre njegove „ere“. Činjenica da je počeo da radi i u klubu – CSKA, samo je dodatni plus, jer će svakodnevno moći da utiče na razvoj nekih igrača, što može biti samo pozitivno za njih i za reprezentaciju.
Sa druge strane svedoci smo da jedna nova generacija ruskih igrača stupa na pozornicu, te da je sama reprezentacija trenutno u tranziciji, pa će trebati vremena da se vidi šta je sve to Petković doneo, ali generalno gledano najvažnije je da je kontinuitet takmičenja osiguran i da je započet proces uključivanja u tim nekih novih igrača. Definitivno verujem u mladost i individualnost – specijalnost koja uklopljena u timski duh, na kraju daje rezultate. Nema velikih timova bez velikih igrača i obrnuto!
– Šta treba poboljšati?
Neke stvari se već događaju. Rusija igra više od jedne zonske formacije i pokušava da igra 6:0 na malo drugačiji način nego pre (danas smo u tome videli puno grešaka, ali to je prirodan proces učenja i usvajanja novih stvari). Ono što želim da naglasim je da se igrač postaje u klubu, a ne u reprezentaciji. Reprezentacija je mesto na kojem dajete sve za vašu zemlju i ne pitate šta ćete dobiti zauzvrat! “Tajna” sportskog uspeha krije se u svakodnevnom individualnom radu u klubu, a to podjednako vazi i za trenere i igrače.
Uvek je to nezahvalno, i ne bih želeo da me ljudi shvate kao nekoga ko je kritičan jer to nisam, zaista volim ruski rukomet, kao i rukomet uopšte i voleo bih da kao sport rastemo brze i postajemo sve više globalni. Činjenica je da se neke promene događaju, ali su po mom ukusu prilično spore, a da bi nešto promenili, morate da uspostavite drugačiji kontakt sa rukometnim svetom. Više kontakata znači dvosmernu komunikaciju, kako za druge koji dolaze kod vas, tako i za ruske trenere koji bi da izađu vani, da budu deo rukometnih događaja, promene se, nauče od drugih i prenesu to „novo“ znanje i iskustvo novim generacijama mladih igrača. Svet je postao globalno selo i mnoge su stvari dostupne na klik, ali kako znati koja od njih zaista vredi? Koliko god nam ovaj digitalni svet pomagao da živimo „normalno“ u ovim nenormalnim vremenima, on nas takođe odvaja od stvarnosti i od pravih vrednosti, a to je ono što ne smemo da izgubimo.
– Koji od igrača vam se dopao? Zašto?
Moj favorit je definitivno Kosorotov. Igrač izvanrednog potencijala koji u budućnosti može biti pokretačka snaga ruskog tima. Sigurno je da je vreme izazova pred njim jer će promeniti sredinu, način igre, jezik i sve, ali za one koji su pravi – a nadam se da on to jeste, to je samo nešto što će ga dalje ojačati.
Ovo nije bila utakmica u kojoj je njegov nastup bio posebno važan, ali je već pokazao da ima hrabrosti i znanja da igra velike utakmice. Santalov, Kudinov, Kiselev, Soroka, Kornev igrači su evropskog kvaliteta i od njih zavisi hoće li biti u mogućnosti da se u potpunosti stave u službu tima, jer je to onaj faktor koji čini razliku. Svidela mi se i Petkovićeva odluka da počne s Vorobevom na poziciji centra, jer je poverenje potrebno za vođenje tima, a to je upravo uloga srednjeg beka. Kireev je stabilna karika ruske selekcije i mislim da mu je saradnja sa Dejanom Perićem bila vrlo korisna jer sada brani ekonomičnije i drugačije, ali za veće rezultate ruskom timu potreban je još jedan mladi golman različitih karakteristika i stila. Ali siguran sam da neko već razmišlja o tome …
– Jeste li videli neke utakmice iz ruskog prvenstva? Šta mislite o nivou takmičenja?
Trudim se da pratim rezultate i budem informisan posebno o mladim igračima jer su oni nešto što me posebno zanima, a definitivno pratim i derbi mečeve, kao i sve one ekipe koje igraju u evropskim takmičenjima.
Imao sam priliku da igram sa ekipama iz Rusije tokom svoje trenerske karijere (protiv Čehova, Neve, juniorske i seniorske reprezentacije Rusije), tako da uvek jednim okom pratim šta se događa. Moj život je rukomet i to mi čini zadovoljstvo, a ne obavezu, jer je vazno biti informisan o situaciji u jednoj od (nekada) vodećih rukometnih zemalja.
Kao neko ko je radio i u ženskom i u muškom rukometu, izuzetno cenim sve što su ruski treneri dali rukometu, a posebno poštovanje gajim prema kolegi Maksimovu i voleo bih da ima više mogućnosti da ga slušamo na nekim trenerskim seminarima van Rusije.
– Šta možete reći o ruskom rukometu uopšte
S jedne strane – ako gledamo iz perspektive ženskog rukometa, možemo reći da je situacija prilično dobra, reprezentacija je važeći olimpijski prvak, dva kluba igraju u grupnoj fazi Lige Šampiona, a jedna od njih obično i na Final4 turniru u Budimpešti, ima mnogo mladih perspektivnih igračica … Dok sa druge strane, ako to gledamo iz perspektive muškog rukometa, stvari nisu bas tako sjajne! Do pre nekoliko godina Rusija je imala dva predstavnika u grupnoj fazi Lige Šampiona, a sada je na 18. mestu nove EHF rang liste i čak dovodi u pitanje drugo mesto u EHF Evropskoj ligi, po rejtingu takmičenje drugog kvaliteta. Da kolegama ne bih zvučao pesimistično, čini mi se da je liga malo bolja – izjednačenija, a želeo bih da spomenem imena nekih vrlo talentovanih igrača (iako to možda nije bas pedagoški!), kao što su sigurno: Fokin (DK), Kosorotov (LB), Belevtsov (SB), Ivanov (DB), itd.
– U čemu je tajna „balkanskog“ rukometa? Kako to da postoji toliko puno igrača na visokom nivou i da se stalno pojavljuju novi?
Ako postoji neka tajna, ona svakako leži u našem mentalitetu i u omogućavanju mladim igračima da budu „drugačiji“. Prirodno je da su mladi ljude bunotvni da vide svet svojim očima i imaju drugačije mišljenje. Ako to uspemo da uklopimo u tim i ostavimo mogućnost improvizacije samo onim najboljima, onda imamo priliku za uspeh. Mora se biti realan, ne može se uvek biti najbolji, ali se tome može i treba uvek težiti! Postalo je gotovo „normalno“ da 5 ili 6 reprezentacija iz bivše Jugoslavije učestvuju na velikim takmičenjima i za to je, po mom mišljenju, zaslužen takav princip. Ono šta mi morate verovati na reč je da ni mi sami nismo uvek sasvim zadovoljni i da se I u našem okruženju poštuju samo trofeji i šampioni, ali lepota sporta je u tome što svima daje priliku … Puno se promenilo, zapadne zemlje sada ulažu ogroman novac i dovode najbolje igrače, tako da je teško postići rezultate kao nekada, ali moja poruka je da novac ne donosi trofeje jer bi ih u protivnom PSZ već imao nekoliko.
A postoji i ona „tajna“ koju vam tako često ponavljaju uspešni ljudi a nekako ih ne čujete uvek najbolje. I ona se zove RAD … Stalni rad dovodi do razvoja vašeg talenta a vaš talent vas onda tera na još veći rad! Jednostavno, zar ne? J Nisam od onih koji veruju u talentovane nacije u superiornost bilo čega ili bilo koga, ako ste se dovoljno potrudili onda vredite, ako vredite, onaj sa suprtone strane mora se dobro oznojiti da bi bio bolji … Postoji legendarna priča vezana za pripreme olimpijskog tima Jugoslavije i pokojnog profesora Branislava Pokrajca. U jednom trenutku svog rada, (a bili su to meseci, a ne dani kao sada …), tim je bio na izmaku snaga i igraci su ga pitali mogu li da stanu, da preskoče taj jedan trening, dan .. Mudri profesor im je odgovorio: U ovom trenutku 12 najboljih timova na svetu vredno radi i trenira kako bi osvojilo olimpijsko zlato. Svi oni su umorni i svi sun a kraju svojih snaga. Svako onaj ko se danas odluči da se zaustavi, ima pravo na to, ali imajte na umu da, ako ne uspemo u onome što želimo i ne postignemo svoj cilj koji se zove olimpijsko zlato, možemo se celog života pitati: „šta bi se dogodilo da nismo stali onog dana „? Nemojte da provedete ostatak svog života sa tim pitanjem u glavi … I? Odlučili su da nastave i postigli svoj cilj – da budu olimpijski pobednici, a nakon toga sve ostalo je manje važno.
– Možete li nas malo informisati o vašem projektu: “Handball4All”
To je po mnogo čemu poseban projekt u rukometnom svetu, zasnovan na individualnom radu sa igračima (juniori i mlađi seniori!) i trenerima koji dolaze iz celog sveta. Nažalost, do sada nije bilo učesnika iz Rusije, ali možda će se to promeniti već ovog leta! Koristim priliku da pozovem sve one koji žele da deo svog odmora provedu u Srbiji od 28. juna do 4. jula, radeći na sebi i upoznajući neke nove ljude koji slično razmišljaju o sportu, o rukometu. Više informacija o projektu može se naći na društvenim mrežama (YouTube, Instagram, Facebook na profilu: „Handball4all“) ili na našoj web stranici: www.handball4all.org. Vidimo se u Kladovu!
– Recite nam više o svojoj knjizi: “3:2:1 – Povratak korenima”. Možemo li je kupiti i u Ruskoj Federaciji? Hoćete li je prevesti na ruski?
Prošlo je više od 50 godina od pojavljivanja odbrane 3:2:1 a istovremeno nema tako mnogo pisanih tragova o njoj(!). Smatrao sam da je vreme da se o tome nešto napiše na našem jeziku i „demistifikuje“ neke predrasude o njoj a sa druge strane i konačno predstavi rukometnom svetu na način koji to zaslužuje. Istovremeno sam objavio i izdanje na engleskom jeziku za sve one izvan prostora bivše Jugoslavije koji žele saznati više o njoj. Nije to samo jedna priča o nekom drugom vremenu, već i o drugačijoj koncepciji i filozofiji rukometa, tranziciji, razmišljanju o samoj odbrani I njenom značaju i još mnogo toga … Knjigu možete naručiti na e-mail adresi: 321handballbook@gmail.com a šaljemo je direktno na adrese širom sveta, tako da ga je moguće dobiti je i u Rusiji.
Imam nekoliko prijatelja Rusa koji su imali priliku da pročitaju knjigu i oni kažu da im se sviđa, J tako da razmišljam o ideji da je lokalizujem na nekoliko drugih svetskih jezika, a ruski je svakako jedan od njih.
– Da li bi trenirali nekoga u Ruskoj Federaciji ako vas pozovu?
Bilo je nekih (stidljivih) kontakata, ali se nažalost nisu ostvarili. Ne znam koliko ljudi koji donose odluke u rukometu uopšte znaju o meni, a činjenica je da živimo u vremenu u kojem je vest sve – bilo da je dobra ili losa… Moja trenerska ali i životni filozofija oduvek je bila da idem za projektima koji mi se na neki način dopadnu a u stvarnosti bilo je tako da su projekti birali mene više nego što ja njih! Naravno, da bih voleo da dođem na neki jod trenerskih seminara (trenutno sam predavač na nekoliko kurseva master trenera) i razmenim ideje sa kolegama trenerima, a možda čak i da predstavim svoju knjigu (trenutno pripremam još jednu!). Ali život zna bolje šta planira sa nama, naše je da “samo” da sledimo svoje sopstvene snove.
Hvala na pozivu za razgovor o najlepšoj igri na svetu i srećno svim kolegama sa nadom da će u bliskoj budućnosti biti dobrih sportskih vesti za timove koje predvode – zašto ne već u Tokiju! Do neke od sledećih prilika – želim vam sve najbolje!!
