Preuzeto sa http://www.g-sport.mk/vest-statija/97377/kolumna-pusti-nek-traje
„sutra je novi dan“… odzvanja Akijev glas kroz noć. Nije jednostavno suočiti se da nema više tog toplog čoveka, (zagrepčanina iz Debar male!), kao i to da će sve ove komplikovane dane iza nas, već sutra pomesti vetrovi zaborava da i ovo rukometno prvenstvo bude kao u pesmi Parnog Valjka „još jedno u nizu“ a sportskim almanasima i zaljubljenicima ostaviti da pamte samo neke pobede, poraze, medalje.
U prethodnim danima, na portalima, u medijima, komentarima, slušali smo mnogo toga o samom takmičenju, ljudi iz EHF-a su (ni oni sami ne znaju kako!), priveli ovo vrlo neregularno takmičenje kraju, dodeljujući čak i „drvene“ medalje (one za 4-mesto!), sve vreme ističući „važnost“ svih onih brojeva kojima su nas bombardovali – ubeđujući u njihovu neophodnost i njihov uticaj na konačni ishod mečeva (brzinu šuta, visinu doskoka, broj pasova i slične najvažnije nevažne podatke), ne dozvoljavajući pritom gledaocima u dvorani da se uvere u ispravnost sudijskih odluka, od kojih su neke odlučile čak i pobednike, ili bar da nam pojasne zašto je brojanje do šest „pravednije“ od otkucaja sata… Ali ne bih ja o tome, naći će se već neko „pozvaniji“ da nam protumači šta smo to gledali, da razumemo „bolje“ svu logiku nelogičnosti…
Govoriti o prvenstvu a ni ovlaš ne spomenuti probleme koje su imali organizatori, timovi, pa i spomenuti EHF, sa pošašću zvanom Covid 19, 20, 21… ne bi bilo ni fer a ni u redu, ali kao što odavno više niko ne spominje da je dvostruko zlato u LA davne 1984-e osvojeno u odsustvu nekih od najboljih rukometnih timova tog vremena, tako će za desetak godina svi zaboraviti i da teniser broj 1 nije mogao da brani svoju titulu tamo u zemlji kengura i „demokratije“, a i da su neke od selekcija na ovom takmičenju u nedostatku igrača (golmana) koristile njihove trenere, ili pozivale neke igrače koji nisu bili ni na širokim listama najširih izbora. Pomenulo se, ne povratilo se, kako reče dragi urednik u svojoj jučerašnjoj više nego sjajnoj kolumni.
Ipak, ovaj osvrt ne ide u tom pravcu, i koliko god da su važni razlozi da se bavimo onim stvarima oko terena koje su snažno uticale da sve ono što je pripremano i trenirano – na samom terenu izgleda sasvim drugačije, ja bih da se svi zajedno osvrnemo na jedan drugi ugao gledanja, na ono što dolazi ili je već stiglo, samo nam to niko nije javio!
Svako Evropsko Prvenstvo koje dolazi na početku jednog Olimpijskog ciklusa – pa makar bio i ovako „krnji“, trogodišnji, donosi sobom puno toga novog, pa ni ovo u Mađarskoj/Slovačkoj nije bilo izuzetak. Oni koji misle dalje, oni koji planiraju bolje, oni koji imaju „luksuz“ da to mogu sebi da priušte, su već u mislima okrenuti najvećoj svetskoj smotri sporta – OI u Parizu 2024-e. Put je „jednostavan“ i „lak“! Mora se biti na sledećem SP u krugu onih selekcija koje će to pravo izboriti direktno (ili zauzeti pol poziciju za Olimpijske kvalifikacije u kojem su uglavnom Evropske ekipe u „prednosti“ – i o tom više ni reč, jer ne bih da dosoljavam onu ranu iz Gdanjska koja nikada neće zaceliti…
Putevi su različiti, i kod nekih selekcija, to je traženje nekih novih, „svežih“ ideja (odlazak legendarnog Červara i davanje poverenja mladom Horvatu kao što je to učinila na primer Hrvatska), a kod nekih drugih rastanak sa igračima koji su bili nezaobilazni činilac uspeha i trofeja u prethodnim godinama pa i deceniji iza nas (primer Španije i Raula Entreriosa). Ko je u čemu i više uspeo, uvek konačni odgovor „krije“ završnica četvoro/tro-godišnjeg ciklusa, i odgovor o tome ćemo znati tek tamo nekog 18-og Avgusta 2024-e na Olimpijskom stadionu u Lilu. Zato ne bih ja baš da „tumačim“ da li je Francuska potrošena i koliko i šta zna njihov selektor, jer nakon spomenutog LA-a, tek na ovim zadnjim OI u Tokiju jednoj zemlji (Francuskoj!) su ponovo pripale zlatne medalje u obe konkurencije (dame-muškarci), a možemo samo da pretpostavimo da će i na domaćem terenu biti jako konkurentna selekcija koja ima tri zlata i jedno srebro sa prethodne 4 Olimpijade. E to je strategija, i to je planiranje i jasan put do cilja!
SLOVO O SITEMU, O STRUCI:
Selekcija koja se meni posebno svidela na ovom prvenstvu, na žalost nije igrala na finalnom vikendu u Budimpešti. Ali na radost, svih iskrenih zaljubljenika u rukometnu igru, pokazala je svojim igrama da je sistem važniji od svakog pojedinca. Vođena rukom sjajnog stručnjaka zanimljivog imena lika a i dela (Gudmundura Gudmundsona), čoveka koji je doveo maleni Island u finale OI u Parizu 2008-e ali i „krivac“ za zlato Danske u Riju 2016-e igrala je bez sumnje najkvalitetniji rukomet, sa jasnom vizijom odbrambenih i napadačkih zadataka, složna – sjajno pripremljena družina, koja dokazuje da baš i nije bitno koliko je kvantitetna baza, već kakav je kvalitet koji u njoj gajimo. I da ne zaboravim, dokazuje da se radi o jednoj o najuspešnijih trenerskih rukometnih škola, uz rame ili čak i ispred mnogo „izvikanije“ španske ili uspešne ali zatvorene i pomalo tajnovite francuske.
Ne zaboravimo, ili se bar podsetimo: Nemačku je na ovom EP predvodio doajen Alfred Gislason, tvorac možda i najvećeg ili najprijatnijeg iznenađenja turnira (Holandije) je Erlingur Ričardson (za neupućene ex trener Fuxe Berlina – gde ga je verovatno preporučila „tetka iz Kanade“ a ne njegovo znanje i rad…), Bahrein je na OI u Tokiju odveo „neki“ Halidor Sigfuson, a Austriju u njihovom najboljem momentumu vodio Patekur Johaneson. I da se lista tu ne završava nego tek počinje (!) govore imena sjajnog Dagura Sigurdsona koji je Nemačkoj selekciji udahnuo novi život zlatom na EP 2016 i bronzom na OI u Riju ili večiti, neuništivi i skoro pa nepobedivi Torir Hergeirson za čije nabrajanje uspeha sa ženskom selekcijom Norveške ne bi imali dovoljno papira… Hajde da razmislimo onda koliko je (ne)važno to, da u ovom trenutku na tom dalekom malenom Islandu jedan makedonski trener (S. Aluševski), iste te Islanđane uči rukometu!
ONI KOJI DOLAZE:
I sve bežeći od početka, evo me kako stižem ka samom kraju, ka onom po meni najznačajnijem utisku šampionata, plejadi mladih igrača koji su (da se stariji ne uvrede!), obeležili čitavo prvenstvo i tek će(!) rukometne godine pred nama.
I da ovde ne bude nespomenut šampion, selekcije Švedske, potrudio se mladić čije ime pred samo takmičenje nisu znali ni gotovo svi eksperti, a da nije bilo njega – ne da ne bi bilo ni zlata oko vrata Švedske selekcije, nego ih ne bi bilo ni na završnom vikendu u Budimpešti! Da, njegovo ime je Valter Krinc 21-godišnje desno krilo Fuxe Berlina, koji je tog dana šutirao nestvarnih 6/6 a što je još važnije imao petlju da stavi tačku na „i“ jer još u 55-om minutu je rezultat bio tako ubedljiv (19:23!) u korist Sagosena i ekipe, i da baš on je bio taj kome je Glen Solberg poverio da šutira sedmerac u poslednjoj sekundi utakmice sa Norveškom i da presudi toj ultra talentovanoj grupi igrača koja nikako da kruniše svoj kvalitet, posvećenost, rad… ali o gubitnicima, neki drugi put!
Matias Gicel ima tek godinu više i pojavio se „niotkuda“ na SP u Egiptu, a danas je nezamenljivi deo Danske mašinerije, rame uz rame sa Mikelom Hansenom na drugoj strani, atipičan po svemu, po rukometnom znanju, ali i našoj predstavi kako jedan rukometaš „treba“ da izgleda.
Viktor Halgrimson je još jedan član idealne postave turnira iz redova U21 igrača. 203cm visoki golman GOG-a (koji je već potpisao za Nant od naredne sezone), prigrabio je svoju šansu („dok jednom ne smrkne drugom ne svane“!), izostankom iskusnog Gustavsona zbog pozitivnog nalaza na Kovid testiranju. Život je zaista jedno nepredvidivo putovanje!
I mogli bi tako još dugo dugo! Dominik Mate (daleko najbolji mađarski igrač) na ovom po njih turniru za zaborav ima samo 22 godine i nova je zvezda PSZ-a i mađarskog/svetskog rukometa. Dilan Nai, taj francuski leopard na poziciji levog krila ima takođe 22, a Emil Jakobsen njegov kolega po poziciji iz danske selekcije samo godinu više…
A kako stoji rukomet kod nas, u sredinama koju zovemo „svojima“ (i zvaćemo ih još dugo), jer su nam isti koreni, navike, mentalitet, problemi ali i način na koji se radujemo ili tugujemo? I da, pošto me struka uvek zanima i sam stalno i iznova naglašavam njenu važnost, trebam i želim da ovde pohvalim ovde hrabrost pojedinih selektora, ali i da budem pošten u kritici onih drugih, ma koliko mi bili „bliži“… I još jednom, biću glasan u tome da nemamo razloga da mislimo da su drugi ispred, bolji, talentovaniji. Sve je u hrabrosti da verujemo u mlade i dajemo im šansu na vreme, a iskreno drugog puta nam ni nema! Finansijski, organizaciono, po uslovima, kaskamo i tek ćemo za vodećim zemljama svetskog rukometa, a samo učestvovanje na najvećim takmičenjima (nikad širim po broju ekipa!), postaju nam uspesi i nešto od čega „živimo“ – do nekih sledećih, i tako u krug…
Kako izaći iz tog začaranog kruga, kad nam deca odlaze sve mlađa i sve su manje produkt „sistema“ već sopstvene posvećenosti, podrške roditelja ili malobrojnih klubova (čitati trenera!) koji shvataju važnost i delikatnost ove teme? „Neki“ Makuc (SLO), „neki“ Čepić (MNE), „neki“ Lučin i Maraš (CRO), Klis i Perić (BIH), Borzaš i Nikolić (SRB), „neki“ rasCvetani Kuzmanovski i Kizić (MKD), sasvim nepedagoški i neplanirano izlaze iz mojih misli u ovaj tekst, i dokaz su da rukomet na nasim prostorima živi i trajaće sve dok su nam deca takva kakva jesu, najbolja! A kakvi smo to mi, e to trebamo da vidimo sa sopstvenim odrazom u ogledalu i da se upitamo šta još možemo da učinimo za njih, jer oni su sutra i oni su sve!
