Rukometom sam počeo da se bavim, možemo reći, slučajno. Kao i svako dete, prvo sam igrao fudbal, malo boksovao, a kasnije sam se pridružio starijem bratu koji je igrao rukomet. Kako dolazim iz malog grada gde je rukomet sport broj jedan, nije bilo iznenađenje što sam ga i ja probao. Vremenom je to počelo sve više da mi raste i moj brat, koji je prvi počeo, je dao otkaz. To nije bila ljubav na prvi pogled – u to vreme nisam znao da će to postati deo mog života
Tada je to bio veoma dobar sistem, pošto je rukomet bio integrisan sa školama. Dakle, moj školski nastavnik fizičkog vaspitanja je bio i moj rukometni trener i dosta smo igrali rukomet. Prvi put sam osetio da sam počeo da volim rukomet na svom prvom turniru.
Moj rukometni put je počeo u Aranđelovcu i uvek na njega gledam sa osmehom. Roditelji su imali dobar uticaj na mene, iako nisu ni na koji način povezani sa sportom. Potičem iz radničke porodice i njihova životna upornost je pomogla da izgradim karakter i to sam preneo na teren, iako oni na rukomet nisu gledali kao na nešto ozbiljno ili kao posao za budućnost.
Treneri su imali dobar uticaj na mene dok sam odrastao, ali je najveći uticaj na mene imao Nikola Jevremović kasnije u karijeri, dok sam igrao u Subotici. Mnogo mi je pomogao savetima, svojim znanjem. Bio je važan za mene.
Moj prvi korak ka međunarodnoj karijeri bilo je Gorenje Velenje. Posle tri kluba u Srbiji, korak po korak — da kažemo po knjizi — Velenje je bio dobar izbor. Igrao sam EHF Ligu šampiona, druga evropska takmičenja. Bio je to dobar klub za mene za razvoj.
Posle dve godine u Velenju, došlo je vreme da igram u jednoj od najboljih liga na svetu: Bundesligi. Moram da kažem da sam zahvalan mom agentu Saši Bratiću i pokojnom treneru Velimiru Kljaiću koji su to omogućili. Pridruživanje Gummersbachu u to vreme značilo je izlazak iz moje zone udobnosti. To je ono što me je učinilo jačim i boljim. Shvatio sam da moram više da radim i dam sve od sebe kako bih održao korak sa teškim mečevima u Nemačkoj.
U mojoj poslednjoj godini sa Gumersbahom osvojili smo EHF kup sa trenerom Seadom Hasanefendićem. Bili smo tako srećni što smo osvojili evropski trofej — prvi klupski posle mnogo, mnogo godina. I ja sam bio srećan, ali sam želeo više da pobedim. Želeo sam da osvojim EHF Ligu šampiona — to je bio moj san. Zato sam odlučio da se pridružim Kilu.
Moj san se ostvario već u prvoj godini. Bilo je to prvo izdanje EHF FINAL4 u Kelnu i prošli smo do kraja. Taj meč protiv Barselone 2010. zauvek će mi ostati u srcu. Ali 2012. je pobedila sve. Kil je bio superiorniji te sezone. Osvojili smo Super globus, Superkup, Kup Nemačke, završili Bundesligu bez izgubljenog boda u 34 neverovatne pobede, a trešnja na vrhu bila je druga titula Lige šampiona.
Da biste imali tako veliki uspeh, morate preživeti neuspeh. Godinu ranije nismo osvojili Bundesligu i želeli smo više. Ta sezona 2011/12 počela je na Reunionu sa Danielom Narcisseom. Tamo smo odveli naše porodice — ceo klub. Očekivali smo da ćemo imati lako letnje druženje, ali Alfred Gislason je imao drugačija razmišljanja. Umesto da uživamo na plaži, satima smo trenirali na pesku, vežbali. Gislason je bio ozbiljan od trenutka kada smo se sreli na aerodromu do poslednjeg meča. Godinu dana nije pokazivao svoje emocije. Stavio nas je pod pritisak i imali smo samo jedan cilj — da pobedimo sve.
Imali smo teške protivnike u grupi u Ligi šampiona, ali smo postali pravi tim. Svi smo bili gladni tih trofeja. Da biste uspeli, morate biti tim – svi pojedinci podržavaju jedni druge. Nema ništa važnije od toga. 16 različitih ljudi, ega i likova koji rade na istom cilju.
Sećam se situacije kada sam morao da bacim jedanaesterac na EHF FINALU 4. Filip Jicha i ja smo igrali na istoj poziciji — on mi je na neki način bio konkurencija. Ali u tom trenutku on mi je bio najveća podrška i to mi je tada dalo dodatnu snagu. Tim zaista znači sve i daje dodatni vetar u krila. Svi smo seli nekoliko godina kasnije i kao da se ništa nije promenilo. I dalje smo imali isti timski duh. To je ono čemu svi moramo da težimo u rukometu: timskom duhu.
Imali smo to i u reprezentaciji Srbije i srebrna medalja sa tog neverovatnog EHF EURO 2012 je dokaz. Proveo sam 11 godina u dresu reprezentacije i ponosan sam na svaki trenutak, ali igrati pred vašim navijačima u prepunoj areni je posebno. Godinama pre muškog EHF EURO 2012, bivši predsednik Saveza Velimir Marjanović nam je govorio: „Naš projekat je Beograd. Spremali smo se za to. Rasli smo kao tim tokom mnogih mečeva i u fokusu smo imali medalju.
Biti deo tima koji je ostvario taj cilj je neopisivo — za nas, za grad, za državu. Srbija je tih godina živela rukomet. I to je bilo veoma važno za državu u to vreme. Godinu dana kasnije, ženska reprezentacija je osvojila medalju i u Beogradu.
Osvajanje medalja, podizanje trofeja — to je nešto o čemu svaki igrač sanja i uvek želite više. Pošto sam osvojio sve sa Kilom, ponovo sam osetio da želim neku novu promenu. Nije tajna da sam želeo da odem u Barsu. Dva puta je postojala šansa, ali se to nije desilo. Ne okreće se sve onako kako želite. Kada sada pogledam unazad, ispalo je veoma dobro za mene jer sam završio u Vespremu. A ostalo je istorija. Vesprem je ostao moj dom i nakon što sam završio profesionalnu karijeru.
Vesprem je bio novi početak, novi cilj sa mnogo sjajnih igrača. Vesprem nikada nije igrao na EHF FINALU 4 i opet sam to postigao sa timom u prvoj godini — i uspeli smo još tri godine zaredom nakon toga. Još nam nedostaje taj trofej. Nešto što svi mi u Mađarskoj čekamo, i stvarno se nadam da ću to videti.
Odigrali smo mnogo utakmica na putu do toga, ali svi se sećamo tog finala 2016. protiv Kielcea. Poslednjih 15 minuta meča vodili smo devet. Izgledalo je kao da smo to konačno imali. Tri minuta pre kraja Kjelce je poravnao. I izgubili smo ga posle produžetka. Bilo je stvarno razočaravajuće. Izgubili smo nešto što smo već osećali kao da smo imali. Bilo je zaista teško vratiti se posle toga.
Zato je za mene veoma važno da mi porodica bude podrška. Da su moja žena i moj sin blizu mene. I želim da budem tu za njih. Gledam sina koji sada ima šest godina. Počeo je da se sve više interesuje za rukomet. Gleda moje video snimke, postavlja mnoga pitanja. Moja supruga Maja je bila uz mene sve vreme. Imati nekoga ko vas razume, ko je tu za vas u vašim usponima i padovima, kada imate loš dan i dobar dan – za mene je to zaista važno. Zato sa svakom odlukom koju donesem, uvek ih imam na umu.
Baš kao što imam na umu savet koji sam dobio od prijatelja posle finala Lige šampiona 2016. posle poraza od Kielcea: „Kao igrač, pokušaj da to zaboraviš što je pre moguće. Kao trener, zapamtite to veoma dobro.” I jesam.
Oduvek sam znao da želim da budem trener kada je došlo vreme i sve je vodilo ka tome. 2015. sam se prvi put oprostio — sa reprezentacijom. Četiri godine kasnije završio sam karijeru igrača i krenuo novim putem. Možda izgledaju kao teške odluke, ali ja sam svaku odluku donosio odlučno i bez oklevanja. Ponosan sam na to. Mislim da su obe odluke bile ispravne u pravom trenutku.
Prvo sam počeo da treniram mladi tim u Vespremu i bio pomoćni trener Dejvidu Dejvisu u prvom timu. Davao sam sve od sebe da prenesem svoje iskustvo i znanje i imao jasnu viziju čemu želim da naučim mlade igrače, a to je sama igra. Mladi igrači treba da uživaju u igri i da igraju, baš kao i ja.
Tek sam počeo svoj put kao trener. Proći će godinu dana otkako sam preuzeo Vesprem i još uvek učim. Mnogo razgovaram sa drugim trenerima — trenerima kao što su Sead Hasanefendić, Noka Serdarušić, Ćavi Pasukal, Manolo Kadenas. I ja sam naučio od Dejvisa. On je bio moj trener; kasnije sam postao njegov pomoćnik i konačno preuzeo tim posle njega. Sa svakim novim iskustvom rastem kao trener. Svaka odluka me formira.
Kada sam postao trener, konačno sam razumeo svoje trenere iz prošlosti i njihove postupke. „Momo igrač“ i „Momo trener“ su veoma različiti. Kao trener pokušavam da razumem svoje igrače i da iskoristim najbolje od njih. Mislim da trener Moma ne bi dozvolio Momu igraču da radi neke stvari koje sam ja uradio, ali bih i za njega našao mesto u svom timu.
Razlika između njih je najbolji opis jednog od mojih najtežih perioda. Preuzimanje tima igrača sa kojima sam delio svlačionicu bilo je zaista stresno za mene prvih nekoliko meseci. Teško sam zaspao pre nego što je sve palo na svoje mesto. Trebalo je vremena da se prilagodim, i meni i mojim bivšim saigračima.
Kada sam preuzeo dužnost u leto 2021. postavili smo trogodišnji plan šta želimo da postignemo kao klub. A za ovu sezonu želeli smo da uzmemo titulu u Mađarskoj i prođemo grupnu fazu Lige šampiona.
Godinu dana kasnije mogu samo da budem ponosan na svoj tim. Osvojili smo SEHA ligu i Kup Mađarske, igramo finale mađarskog prvenstva i vraćamo se u Keln. Kao trener početnik imao sam vatreno krštenje. PSŽ, Kielce i Barsa su bili moji prvi zadaci, ali to me je učinilo jačim i boljim.
Moja vizija kao trenera je da igram brzi rukomet, da pomognem svojim igračima da donesu dobru odluku u deliću sekunde i napreduju, a ja da sa njima napredujem kroz sve izazove i promene u našem sportu. Moj novi rukometni put je tek počeo.
EHF
