Boris Rojević je podneo ostavku na mesto trenera Vojvodine. Posle skoro sedam godina na Slanoj bari, žetve pehara, osvojenih 20 trofeja (od toga pet titula prvaka Srbije, kao i višestruko puta Kup, Superkup i Svesrpski kup), Vrbašanin je digao sidro, napustio kormilo jedanaestrostrukog uzastopnog šampiona Srbije.
Dobio je šansu kao mlad stručnjak 2018. godine i upisao se zlatnim slovima u istoriju kluba. Vodio je Vojvodinu i do evropskog trofeja (EHF kupa) pre skoro dve godine. Četiri puta je biran za najboljeg trenera zemlje. Poraz od Porta (20:29) u prvom meču druge runde Lige Evrope, beskrvna igra momaka u crveno-belim dresovim, bila je samo iskra da trofejni sturčnjak kaže „dosta je bilo“
- Nije poraz od Porta bila kap koja je prelila čašu. Poraz je bio očekivan, Porto je u ovom trenutku mnogo bolji tim od nas. Kuvalo je to u meni poslednjih dva meseca. I ranije sam razmišljao da podnesem ostavku. Trener mora da zna kada je vreme da ode, mislim da je ovo pravi trenutak i za klub i za mene, da svako pođe svojim putem. Igračima je potrebna šok terapija, sveža krv, da se trgnu. Osvojili smo dva trofeja u sezoni, imamo šansu za još dva, drugu godinu zaredom smo se plasirali u Top 16 Lige Evrope. Moram da kažem da me je slomilo sve ovo što sam doživeo poslednjih meseci. Pogodilo me kao čoveka način na koji sam smenjen sa kormila reprezentacije. Vođena je mesecima prljava kampanja protiv mene kako direktnim pritiscima, tako i u medijima. Nisam hteo da im dam do znanja da su me slomili, nisam želeo da podnesem ostavku, ali kao čoveka je to na mene uticalo. Trpela je moja porodica zbog toga. Rekao sam Darku Jevtiću i Marku Vujinu da ne mogu više, da je najbolje da odem. Došlo je i do zasićenja s moje strane. Ovako je najbolje za sve, zaključio je trofejni trener
