Jedan od najdražih islandski sportista svakako je Guðmundur Guðmundsson, a svakako jedan od najpoznatijih i najuspešnijih rukometnih trenera sa ovog malog ostrva.
Vodjenje islandskog nacionalnog tima sa kojim je osvojio srebrnu medalju na Letnjim olimpijskim igrama u Pekingu 2008. i bronzanu medalju na Evropskom rukometnom prvenstvu 2010. u Austriji, ga je preporučilo da se otisne i postane glavni trener nemačkog bundesligaša Rhein-Neckar Löwena sve do Jula 2014. kada je potpisao trogodišnji ugovor kao glavni trener danske rukometne reprezentacije koju je doveo do olimpijskog zlata 2016-e. Nakon toga trenirao je selekciju Bahreina (srebro na prvenstvu Azije 2018), radio ponovo sa nacionalnim timom Islanda, u nemačkom Melsungenu a trenutno vodi dansku Fredericiju sa kojom je došao do najvećih uspeha u istoriji ovog kluba.
Deljenje ciljeva
Kada su Guðmundura upitali da li njegove odluka utiču na igrače u njegovoj ekipi – tokom priprema sa selekcijom Danske za Svetsko prvenstvo, on je odgovorio da ne misli tako. „Oni poštuju moju odluku, i zapravo, sa igračima nikada nisam bio upleten u sukobe ove prirode zato sto delimo isti cilj: pobediti.“
Rukomet je deo Gudmundurovog života od malih nogu. Za svoj matični klub Víkingur (Vikinzi) počeo je igrati sa 7. godina. Sledećih deset godina igrao je rukomet i fudbal. „Bio sam potpuno u sportu,“ kaže on, „u to vreme na Islandu nismo imali kompjutere ni televiziju da nas ometaju. Rastao sam uživajući u rukometu i fudbalu sve do svoje 18. godine – kada sam odlučio za rukomet zbog novog selektora islandske reprezentacije, Bodana Kowalczyka.
„Game changer“
Zaintrigirao me njegov pristup treningu. Bio je krajnje profesionalan i postavljao je ekstremne zahteve igračima. Bio sam fasciniran njegovim radom i znao sam da jednostavno moram biti deo toga. Promenio je sve što se tiče treninga i intenziteta treninga. Bilo je to neverovatno iskustvo. On je na Islandu podigao rukomet na sasvim drugi nivo. Nije nas samo oblikovao kao rukometaše, već je oblikovao i naše karaktere i uticao na naš proces razmišljanja. Uvek je sebi postavljao uzvišene ciljeve i sledio ih. Naučio nas je krajnjoj nesebičnosti i disciplini, a njegovo školovanje bilo je izuzetno teško.“
Još uvek imam koristi od tih godina, čak i danas, i večno sam zahvalan za godine koje sam trenirao sa njim. On je u to je vreme naišao na brojne kritike na Islandu. Postavljao je ekstremne zahteve, a bilo je i onih koji su to teško podnosili. To je bila promena igre. Trening je bio kompletno organizovan, pristup treningu i tempo. To je bila sila vodilja u mom životu, iako očito postoji mnogo stvari koje radim drugačije. Biti trener je proces. Uvek učite nešto novo, usput tu i tamo preuzimate ideje i sve prerađujete u svoj pristup.“
Tokom svojih godina kao rukometaš Guðmundur je igrao gotovo isključivo za svoju domaću momčad, Víkingur, kao i za islandsku reprezentaciju deset godina, od 1980. do 1990. kada je prestao u ranoj dobi od 30 godina. Priznaje da ponekad žali što je otišao tako mlad. „Trening sa reprezentacijom bio je neverovatno intenzivan, a igrali smo mnogo više međunarodnih utakmica nego danas. To je predstavljalo ogroman pritisak na moju porodicu i moj posao. Iako sam uvek imao slobodnog vremena za igranje sa reprezentacijom, bio sam zavistan o toleranciji i milosrđu mog poslodavca. Dođe trenutak kada ti je jednostavno dosta.“
Težak rad i disciplina
Kad je Guðmundur prestao da igra rukomet, već je radio kao trener. Svoju prvu ekipu počeo je da trenira 1989. godine, što znači da je 27 godina skupljao iskustvo i znanje u poslu. Na pitanje kako se osećala zamena uloga, kaže: „Bilo je malo čudno i, moram reći, dosta teško. Bio sam malo zelen kada je u pitanju moja nova uloga. Raširena je zabluda da se možete preseliti ravno iz uloge igrača u ulogu trenera kao da je to automatski proces, ali, verujte mi, to su tako različite uloge kao igrač odgovorni ste samo za sebe i svoje mesto u timu.
Kao trener ste odgovorni za celu ekipu i stalno se bavite ljudskim faktorima. Postati trener je dug i naporan proces. Ima toliko izvrsnih igrača koji su imali zabludu da bi automatski mogli preći iz igrača u trenere, samo da bi na kraju bili grubo razočarani. Naravno, veliko je bogatstvo trenirati sa izvrsnim trenerom i učestvovati na Olimpijskim igrama, ali to nije dovoljno da postanete dobar trener. Jednostavno ne prelazi se bez napora između dve uloge. Da biste postali dobar trener potrebno je puno vremena, puno napornog rada – i ogromna disciplina.”
Stalni proces učenja
“Treniranje je stalan proces učenja kada se shvati ozbiljno. Uvek tražim načine da postanem bolji trener; svake godine sve bolji i bolji. Uvek se takmičim sam sa sobom, sa ciljem da budem bolji u rešavanju teških i škakljivih situacija. Čitam dosta i već neko vreme radim na „Svesnosti“. To mi je pomoglo da isključim negativne aspekte; da uživam u onome što imam ovde i sada. Moram priznati, može biti prilično teško ostati u ovoj „Svesnosti“, a ima dana kada zaboravim na sebe i moram da odvojim vreme da podsetim sebe na to da se usredsredim i da budem zahvalan. To me potpuno opušta – što smatram fascinantnim. Ovo mi je najviše pomoglo da ostanem miran tokom Olimpijskih igara 2016. Ogroman je pritisak ostati usredsređen u svakom trenutku. I što smo više mečeva pobeđivali, pritisak je bivao sve veći.“
Guðmundur kaže da nikada nije razmišljao o tome da postane trener dok je bio igrač. „Kad si igrač, ne razmišljaš toliko unapred. Samo si ovde i sada, a vodi te netko drugi. Neko je već odlučio gde ćeš dalje. Ne moraš ništa planirati niti razmišljati o budućnosti. Prilično sam uživao u tome i nisam planirao postati trener – ali evo me.“
Sila s kojom se mora računati
Guðmundur je obrazovan kao sistemski analitičar sa diplomom menadžmenta i upravljanja osobljem i ima magisterij iz finansija i međunarodnog bankarstva. Dok je igrao i trenirao na Islandu, bio je voditelj projekta za „Kaupthing“ banku, odgovoran za implementaciju računarskih sistema te banke i predsedavajući velikoj grupi ljudi. Nakon finansijskog kolapsa 2008. napustio je posao u banci kako bi se posvetio stalnom trenerskom poslu. Islandsku reprezentaciju već je vodio do olimpijskog postolja u Pekingu gde su osvojili srebro. Sledeće četiri godine trenirao je nemački Rhein-Neckar Löwen.
„Srebeo na Olimpijskim igrama pružilo mi je priliku da napravim divovske korake kao trener i odlučio sam da postanem sila na koju treba računati na ovom polju. 2012. Rhein-Neckar Löwen je osvojio EHF kup što je bilo neverovatan uspeh za moj tim.“
Što je dovelo do toga da Gudmundur dobije ponudu da preuzme dansku reprezentaciju 2014?
Kada ste vredni i efikasni u ovom okruženju, postajaćete sve bolji i bolji u svom poslu. Zahtevi koji se postavljaju pred mene su veliki; izazovi sve veći. Ali, to mi se sviđa jer imam viziju: Nije dovoljno da samog sebe dobro pripremite; vaše pripreme moraju biti izvrsne u svakom trenutku. Vrlo je lako biti popularan trener, ali je teško biti trener koji postiže rezultate. Kada ste uspešan trener, stavljate veliki pritisak na sve. Ne samo na igrače u timu, već i lekare, fizioterapeute, i svi pomoćnike koji rade za tim. I time žrtvujete svoju popularnost. Kad su me zaposlili kao glavnog trenera danske reprezentacije, angažovali su me da postignem rezultate. A to je upravo ono što sam napravio na Olimpijskim igrama.“
Na raskrsnici
Kad Guðmundura pitaju koja je njegova pokretačka snaga, on ne okleva: „Strast. To mora biti pokretačka snaga jer trenirati bilo koju uspešnu ekipu je težak posao. Tokom Olimpijskih igara u Riju, radio sam šesnaest sati dnevno; rad na strategijama, čitanje, motivisanje svakog igrača i tima jer je tako kratko rastojanje između pobede i poraza. Potreban je da samo jedan igrač bude odsutan na trenutak i ne učini ono što bi trebao učiniti, i UTAKMICA JE GOTOVA.“
Često me pitaju osvojili ste sve, šta je sledeće? Plan je da nastavim trenirati, to je moj život.
„Vrlo je lako biti popularan trener, ali je teško biti trener koji postiže rezultate. Kada ste uspešan trener, stavljate veliki pritisak na sve.“ G. Gudmundsson
Preuzeto sa hiticeland.com
