Ćavi Vegas je igrao za mali katalonski klub pre nego što je sa 13 godina otišao u Barsu, gde je upoznao sjajne trenere kao što su Ćavi Paskual i Toni Gerona. Još kao igrač u svom klubu Handbol Sant Esteve Sesrovires, Vegas je počeo da pomaže u treniranju timova. Godine 2014. preuzeo je svoj prvi tim, tokom godinu dana u Norveškoj na Erazmus programu, trenirajući seniorski ženski tim u Orsti i tim dečaka U14 u Voldi. Po povratku u Španiju, Vegas je počeo da trenira i rukomet na pesku.
Ćavi Vegas se 2021. preselio u Austriju da radi u EHF medijskom odeljenju i počeo da trenira drugi tim VAT Funfhausa, bečkog rukometnog kluba. Trenutno je VAT Funfhaus Damen njegov tim, i oni su na vrhu treće austrijske lige.
Kako i zašto ste postali rukometni trener?
- Istina je da sam bio prvo sudija 12 sezona. Volim sve što ima veze sa rukometom. I uvek želim da znam više. Kada sam stigao u Austriju nije mi se svidela sudijska organizacija i odlučio sam da sebi dam šansu na klupi kao trener, i volim to. Potrebno je mnogo više vremena i vrlo malo novca, ali lični ciljevi su vredni toga. Srećan sam što stvaram tim, igrače i postižem ciljeve.
Kako strukturišete svoj trenerski život?
- Treniramo dva puta nedeljno, po 90 minuta. Tako da obično treniramo jedan dan više fizički, a drugi trening više posvećen tehničko-taktičkim sadržajima. Velika razlika između Španije i Austrije je nedostatak taktičkog znanja o rukometu u Austriji. To je mnogo više fizički i manje razrađena igra. Veliki je izazov moći da naučim nekog rukomet koji sam naučio i za koji mislim da je najbolji. Priprema utakmice je jednostavna. Kako je u pitanju amaterski tim, u suštini pokušavam da poradim na određenim aspektima početkom nedelje. Na početku sezone se više fokusiramo na opšte aspekte, a kako se sezona završava, više na konkretne stvari.
Šta su za vas kao trenera najvažnije?
- Na španskom kažemo da je iskustvo najvažnije. Mislim da je to važno, ali, posebno u amaterskom rukometu, najvažnije su želja i strast. Ne radi se to zbog novca. Radiš to zato što voliš rukomet. Volite da predajete. Važno je stvoriti dobru atmosferu u timu. Da se vaš tim smeje sa vama, da znate kako da ih učinite prijatnim. Svakom igraču treba nešto drugačije. Mislim da trener mora da ima sposobnost da stvori porodičnu atmosferu. Na kraju, ujedinjen tim je jak tim. Rukomet je sport odricanja. Radi se o pomaganju svom saigraču, o igranju za drugog igrača. Ako želite da igrate sami, plivanje ili tenis su u redu. Ali u rukometu zavisite od drugih saigrača. Zato stalno pomaganje jedni drugima ima više smisla ako je onaj pored vas vaš prijatelj. Osećate se kao deo svoje porodice.
Ko vam je trenerski uzor?
- Moj omiljeni igrač je uvek bio Čema Rodrigez. Bio je drugačiji. Ja sam bio srednji bek, a i on. Sada je uspešan trener tako da ne mogu da imenujem nikog drugog osim njega. Mada, Čavi Paskual mi je uvek bio primer. Ono što je uradio u Barsi je prosto neverovatno. I sada nastavlja, stvara istoriju u Rumuniji. Kada bih morao da upotpunim trio, izabrao bih Žordija Ribera. Mislim da je njegova strast i ljubav prema rukometu neuporediva.
Šta savetujete mladima koji razmišljaju o tome da postanu treneri?
- Rekao bih „uživajte“. Zaboravite na novac i razmišljajte o učenju. Kada razgovaram sa iskusnijim trenerima, svi pričaju o tome kako nam je sada lako. Pre nego što ste morali da idete kod drugih trenera da biste učili. Sada možemo da idemo na YouTube ili da gledamo stotine utakmica na EHFTV-u. Ako ne naučiš to je zato što ne želiš. Imate stotine besplatnih knjiga na mreži na dohvat ruke. Osim toga, volim da gledam intervjue i video snimke trenera. Nije me briga za sportsku tačku gledišta, uvek mnogo naučiš. Na kraju se sve svodi na međuljudske odnose i morate znati kako se prema svakoj osobi odnositi onako kako zaslužuje. Zahtevan sam trener prema svojim igračima, ali još više prema sebi. A šta treba mladim trenerima? Strpljenja, motivacije i strasti prema rukometu, dobrog ophođenja prema svojim igračima i bez straha od gubitka.
