Kristian Thue Bjorndal, Svein S. Andersen i Lars Tore Ronglan iz Norveške, istražili su šta razlikuje uspešne i neuspešne prelaze iz juniorskog u seniorski rukomet među visoko motivisanim sportistima koji su u mladosti na visokom nivou.
Rezultati studije jasno pokazuju kako nedostatak saradnje između kluba, škole i reprezentacije dovodi do iscrpljivanja igrača. Za veliki deo igrača to znači da se povređuju ili se pretreneiraju, i to je bio najvažniji razlog zašto igrači ne uspevaju da pređu iz juniorskog u seniorski rukomet. Za igrače koji su uspeli, uspeli su da ostanu dovoljno zdravi, dovoljno dugo da se afirmišu na nivou seniorske elite. Studija pokazuje kako model razvoja igrača u norveškom rukometu povlači niz neželjenih posledica, kako pozitivnih tako i negativnih, i kako događaji i odluke van kontrole samog igrača omogućavaju ili ograničavaju mogućnosti da se postane elitni seniorski igrač.
Ranije su pratili veću grupu rukometašica koji su svi imali manje ili više iskustva iz reprezentativnih aktivnosti za određene uzraste. Iz ove grupe napravljena je strateška selekcija od devet rukometaša koji su uspeli ili podbacili u prelasku iz juniorskog u seniorski elitni nivo. Petorica igrača su se establirala kao seniorski elitni igrači, a četiri igrača su ispala. Zatim su pažljivo uporedili njihove razvojne kurseve, kao sličnosti i razlike u prelasku između juniorskog i seniorskog elitnog nivoa. Svi igrači su bili veoma motivisani, obučeni i uložili su dosta vremena u rukomet i njihov identitet je bio snažno vezan za rukomet.
Svi igrači su imali iskustvo iz rukometnog uzrasta od 14-16 godina i seniorskog rukometa od 17 godina. Izbor za reprezentaciju bio je snažan motiv za ulaganje u rukomet, a doživeo se i kao važan međukorak između juniorskog i seniorskog elitnog rukometa. Naročito u periodima kada nisu dobijali puno vremena u seniorskom timu, reprezentacija je bila važna za samopouzdanje, savladavanje i razvoj. Istovremeno, reprezentacija je doprinela povećanju očekivanja, a promenljive individualne potrebe igrača nisu uvek bile zadovoljene na fleksibilan i holistički dobar način u okruženju reprezentacije.
Za mnoge igrače ukupna aktivnost je bila prevelika. Kako bi približili problematiku igrača, analizirali su određene igrače koji su podelili svoja iskustva.
“Neko mi je rekao da mogu jednostavno zaboraviti da se vratim u reprezentaciju ako propustim jedan sastanak. Tako da nisam smeo jer sam mislio da inače neću imati šanse“ Ističe jedan od igrača
“Morao sam da igram dobro u školi, morao sam da igram dobro u reprezentaciji i morao sam da igram dobro pred klupskim trenerom. Nije bilo saradnje i postalo je previše. Bilo je demotivišuće. Sastanci reprezentacije bili su posebno fizički i psihički iscrpljujući, a vreme za oporavak pre i posle susreta bilo je ograničeno. Kada sam skijašima u svom razredu pričao o susretima sa reprezentacijom, bili su potpuno šokirani! Kada dođete kući, odmah se vraćate u klupske aktivnosti. Uvek je utakmica sutra! Ne dobijamo isto vreme za oporavak kao skijaši. Samo vozimo dalje!
Igrači koji su doživeli povrede postali su bolji u poznavanju sopstvenog tela i prilagođavanju opterećenja na treningu. Istovremeno, mogućnost sportista da preuzmu odgovornost za sopstveni razvoj bila je ozbiljno ograničena time koliko su im različiti treneri u klubu, školi i savezu dali prostora za akciju. Izostanak oporavka, ličnog treninga i slobodnog vremena između rukometnih sezona bio je posebno zahtevan.
“Kada ste omladinski reprezentativac, rukometna sezona je puna godina. Svaki put kada imamo pauzu od klupskih aktivnosti, reprezentacija to iskoristi. Nikada nema vremena za oporavak ili odmor. Pauza od klupskih aktivnosti u maju poklapa se sa periodom kada je najviše reprezentativnih aktivnosti. Pored toga, imate ispitni rok u školi. Teško je“
Igrači su pokušavali da reše ove izazove na različite načine: Jedan od igrača odlučio je da igra samo seniorski rukomet; drugi se opirao pritiscima i odbijao regionalna okupljanja; treći je promenio školu da bi imao istog trenera sa kojim bi se bavio u obe arene; četvrti je izabrao da pohađa srednju školu tokom četiri godine; a peti promenio studijske programe da bi smanjio opterećenje obuke. I oni koji uspevaju i oni koji ne smatraju da je model razvoja igrača periodično iscrpljujući.
“Kada sam počeo prošlu sezonu, povraćao sam samo pri pomisli na rukomet. Bio sam toliko umoran! Prošla sezona je počela veoma lošim prvenstvom. Nisam dobro igrao, a trener kluba nije bio od onih koji su primetili da mi je potrebna pauza. Bio sam jako umoran od rukometa, ali sam bačen pravo na trening“
Igrači su dali otkaz nakon dužih perioda ponovljenih povreda. Ponovljene povrede bile su posledica tri faktora: jedinstvene prirode rukometa, ukupne aktivnosti (u klubu, školi i savezu) i nesposobnosti trenera da se dobro adaptiraju u klubovima, školama i savezima. Ponovljene povrede negativno su uticale na motivaciju i posle dužeg perioda povreda sportisti su izgubili smisao u sportu i sopstveni identitet kao rukometaša. Činilo se da su povrede porasle u obimu i intenzitetu kada su igrači bili uključeni u nekoliko treninga i takmičenja.
“Povrede su nastale nakon što sam krenuo u vrhunsku sportsku gimnaziju, postao reprezentativac i počeo da igram za seniorski tim“
Većina povreda je bila hronična ili ponavljajuća, a od devet igrača, samo jedan igrač je izbegao tešku povredu. Izazov nije bio ostati zdrav, već izbeći preterano, prerano povredu.
“Iskreno, da nisam bio povređen, nikada ne bih pomislio da odustanem! Prvi put kada sam bio povređen i prošao sam pola godine rehabilitacije, bio sam veoma motivisan. Ali sledeći put, kada mi je rečeno da ću biti vani godinu dana, tada se pojavila pomisao da odustanem.“
I očekivanja trenera i saigrača (i samih igrača) doprinela su pojačanom pritisku da učestvuju na treninzima i utakmicama pre nego što budu zaista spremni za to. Zapanjujuće je da nikada nije bilo dovoljnih sigurnosnih margina kada su igrači morali da se vrate nakon povrede, ali uvek o tome da se elastična elastika rasteže što je brže moguće. Očekivanja iz okruženja značila su da su igrači manje prijavili povrede i pokazuje kako treneri i menadžeri moraju preuzeti veću odgovornost za zdravlje sportista.
“Nije trebalo da igram u tri i četiri tima ili da preskačem trening da bih igrao mečeve. Ali igrači ne govore „ne“ igranju utakmica umesto da treniraju! Treneri moraju biti odlučniji i postavljati zahteve da zaista morate biti u stanju da trenirate da igrate utakmice. Često sam od povrede prešao direktno na igru“
Jasno je da se izazovi moraju rešavati kroz klubove, škole i udruženja.
“Niko me nije shvatio ozbiljno! Rekao sam da boli! Fizioterapeut u reprezentaciji me je zamolio da dođem na sastanak da pogleda. Toliko me je boljelo na prvom treningu da je fizioterapeut hteo da me pošalje kući, ali onda me više nije toliko bolelo i igrao sam SP. Kada sam se vratio kući, bili smo na treningu sa klubom i trener me nije shvatao ozbiljno. Rekao sam da me boli, ali me je terao da trčim u dugim intervalima sa ostatkom tima. Kada sam se vratio kući bio sam potpuno uništen“
Uspešni prelasci iz juniorskog u seniorski elitni rukomet imaju snažan element igre na sreću. Igrači koji su uspeli da ostanu dovoljno zdravi pred kraj mladosti imali su dobru polaznu tačku za prelazak u seniorsku elitu, dosta su trenirali dugi niz godina i imali veliko međunarodno iskustvo. Najzanimljiviji nalaz je da su igrači koji su uspeli pokazali različite obrasce prelaza sa juniorskog na seniorski elitni nivo: Jedan igrač je od ne baš centralnog igrača u 2. diviziji prešao u elitnu seriju; druga je od borbe da se učvrsti u 1. diviziji prešla na igranje za B tim elitnog ligaškog tima u 2. diviziji pre nego što je dospela u elitni tim; dok su ostala tri igrača pokazala postepeniji razvoj.
Nijedan od prelazaka sa juniorskog na seniorski elitni nivo nije bio dobro planiran ili organizovan unapred, već je oblikovan nizom manje-više nasumičnih događaja koji su bili van kontrole sportista.
Sve u svemu, rezultati pokazuju kako timski sportisti, u dobru i u zlu, potpuno zavise od uslova nad kojima nemaju kontrolu. Pošto uvek postoji toliko mnogo individualnih i kolektivnih razmatranja i uključenih trenera, menadžera i igrača, element slučajnosti takođe postaje veći. To znači da moramo da razmišljamo drugačije nego u individualnim sportovima, kako u pogledu upravljanja opterećenjem, komunikacije, odgovornosti i planiranja karijere.
Ko preuzima odgovornost?
Studija jasno pokazuje kako izazove ne može rešiti pojedinac ili pojedinačna sredina, već kako se i izazovi i prilike pojavljuju u klubovima, školama i udruženjima. Nažalost, to takođe znači da je lako sakriti se iza činjenice da to nije „moja“ ili „naša“ odgovornost ili problem. Istovremeno, pravovremeno je pozvati Norveški rukometni savez da postane jasniji akter u očuvanju zdravlja, blagostanja i razvoja igrača.
Norveškom rukometnom savezu potrebna je jasnija politika i smernice o tome kako se brinuti o igračima koji se bave rukometom sa starosnom ograničenom reprezentacijom i kako se mogu suprotstaviti negativnim posledicama međunarodnih prvenstava koja se organizuju između rukometnih sezona. Norveška rukometna asocijacija je takođe snažan provajder premisa kroz organizaciju ponude utakmica i ne uspeva kada nisu u stanju da prilagode opterećenje utakmice u nacionalnoj seriji. Relativno opterećenje od 2, 3 i 4 utakmice tokom vikenda nije prikladno ni u kratkoročnom ni u dugoročnom perspektivi razvoja, već je direktan faktor rizika za ozbiljne sportske povrede. Norveški rukometni savez takođe postavlja agendu za obuku trenera i na taj način može uticati na praksu u klubovima i školama.
Izazovi i mogućnosti za dobar razvoj igrača u norveškom rukometu iskristalisane su u studijama o igračima koji imaju iskustvo iz reprezentacija specifičnih za uzrast, ali isti izazovi se u većoj ili manjoj meri odnose na sve mlade igrače koji sanjaju i vredno rade da postanu rukometaši na seniorskom nivou. Sa kakvim se prilikama i izazovima suočavaju na svom putu, mi kao treneri i menadžeri postavljamo okvir.
Ostala istraživanja Norveške federacije i udruženja trenera možete naći na sajtu https://handballcoach.no/
NORVEŠKA RUKOMETNA FEDERACIJA