Preuzeto sa portala G-sport.mk
„ZAPAD“
Konačni plasman na šampionatu oslikava trenutnu realnost današnjeg evropskog/svetskog rukometa, dominantne nacije neprikosnovene su na vrhu i ako samo ovlaš bacimo pogled na zemlje nosioce odličja na četiri poslednja velika takmičenja vidimo se da ništa bitno nije promenilo (kiks koji se ovog puta dogodio Španiji je uvek moguć ali budemo iskreni dešava se jednom u petnaestak godina – onaj prethodni dogodio se Valerovim „bebama“ na SP u Hrvatskoj 2009-e kad takođe na opšte iznenađenje nisu prošli u drugi krug, pa su se pregrupisali i vratili snažniji motivisaniji i bolji i četiri godine kasnije postali prvaci sveta na domaćem takmičenju 2013-e (treba li da ovde podsetim da će Španija biti domaćin EP 2028?
Sam finalni meč bio je odmeravanje snaga za Pariz i ništa tu nije bilo „slučajno“, i jedni i drugi dali su sve od sebe da pošalju poruku rivalu, na kraju radovala se Francuska pokazujući još jednom da kada dođemo u situaciju da se odlučuje postoji i „neki peti kec“ kako to lepo kaže Đorđe Balašević… Danska je bez dileme najkvalitetnija selekcija u ovom trenutku u svetskom rukometu, ali je Francuska ona ekipa koja može da ih pobedi – bilo kada i bilo gde!
Potcenjivati ono što je Švedska napravila u prethodnih par godina (finale SP u Egiptu 2021, šampioni Evrope 2022, vicešampioni 2018, bronza uz direktnu kartu za Pariz i to preko domaćina na ovom EP!) po meni više govori o neozbiljnosti svih tih „ozbiljnih“ analitičara, ali i o tome da je neko strašno puno radio „iza scene“ da sve to učini mogućim – a onaj ko i pored svega ovog još uvek nije „uveren“, neka malo pogleda i rezultate ženske selekcije, mlađih selekcija ali i takmičenja koja jesu ili će tek organizovati, pa možda neke stvari budu malo jasnije… I da, zaista „ništa ne uspeva kao uspeh“, ali i on (uspeh!) ne dolazi preko noći…
„ISTOK“
Neka prva misao u glavi je post na jednoj od socijalnih mreža jednog poznanika iz mađarskog rukometa tzv. „agenta“ (način da moderno i pravilno izgovorimo/napišemo onaj nepopularni termin – menadžer): MAĐARSKA – EX YU 4:0 (gospodin je ovim hteo da istakne da su na svom putovanju do nikada bolje – pete pozicije na EP stigli tako što su pobedili četiri selekcije koje možemo slobodno nazvati „svojima“.
Ja se ovog puta neću baviti analizom pojedinačnog učinka tih selekcija – ostavljam to onima koji su pozvaniji, a prva žrtva/glava već je pala, u liku tihog španskog dzentlmena na klupi Srbije, i pitanje je dana/nedelje/meseca „ko je sledeći“? Jer to smo mi, i koliko god da ne bi da smo „Istok“ i on (Istok) ne bi iz nas… Ko je rekao „selo“? Zaista, niko nas ne može uniziti koliko to sami možemo da učinimo, i činimo! Razjedinjeni, mali, sami, bez planova za sutrašnji dan a kamoli prve sledeće kvalifikacije na čijem prozoru već kuca sat, ili olimpijski ciklus pred nama u kojem je na veliku scenu kao možda nikada pre zakoračila masa novih mladih igrača (braća Martin i Francisko Košta iz Portugala, Danci Gidsel i Pitlik, Nemci Knor i Koster, Klarica, Srna i Kuzmanović iz selekcije Hrvatske, sjajni Austrijanci Huteček i Mostl, leteći Gruzijac Skovrebadze, Čeh Klima itd. itd.) i selekcija željnih plasmana na velika takmičenja (pre svih Austrija pa onda i Farani, Gruzijci) – nečemu što je do juče za nas bilo „rezervisano“, „očekivano“ i „normalno“. Bojim se da kao za ono što nam se događalo 90-tih (a pri tom ne mislim na teskobu i rat već na pomeranja na svetskoj geopolitičkoj sceni) nismo bili pripremljeni živeći svoje sopstvene snove u jednoj divnoj zemlji, kulturi i okruženju prezaštićenosti, tako i sada pomalo nismo svesni da ukoliko se ne priberemo i ne saberemo uskoro nas više neće ni biti na velikoj sceni ili ćemo igrati ulogu marioneta sa dometom do prvog kruga takmičenja!
U tome, nam neće pomoći prepisivanje i „recepti“ iz kuhinje Džejmija Olivera, jer nikada mi nećemo trčati kao Norvežani, igrati 6:0 bolje od Danaca, ili biti snažniji od Francuza… Ko se time bavi unapred je osuđen na „stvarnost“, samo oni malo hrabriji koji imaju viziju kako da odsanjaju svoje snove do kraja, mogu da promene budućnost koja je očito već otpočela. Nije slučajno da je ono što je krasilo trofejnu generaciju Hrvatske bio vic, prepoznatljivost, ideja – biti svoj i biti ono što jesi, često je najveći problem za sve one koji su već izgubili svoj identitet, jesmo li i mi negde tu ili mi se samo čini?
UMESTO ZAKLJUČKA:
TIMOVI:
– najefikasniji napad FRA – 34 gola po utakmici (!)
– najbolji kontranapad SWE – 54 (52 kolektivna!) sa efikasnošću od čak 89%
– najmanje tehničkih grešaka AUT – 7 u proseku po utakmici
– najviše pasova po utakmici SWE – 723 (prosečna vrednost) sa efikasnošću od 98,6%!
– pretrčana distanca po utakmici FRA – 31.309 m (prosečna vrednost)
– najviše 7m svirano za DEN – 45 iskorišćeno 40, sjajnih 89%!
– najbolja odbrana SWE – 28 golova po utakmici
– najviše odbrana golmana DEN – 127/360, 35%
– najviše isključenja na 2’ HUN – 31 na 8 utakmica
POJEDINCI:
– najbolji strelac Martin Košta (POR) – 54 na 7 utakmica, 7,71 u proseku
– najbrži sprint DIlan Nai (FRA) – 31,57 km/h (8,75 m/s!)
– najbolji asistent Nedim Remili (FRA) – 5,87 po utakmici
– pretrčana distanca Lukas Huteček (AUT) – 4.500m u proseku po utakmici
– najuspešniji golman Emil Nilsen (DEN) – po procentu odbranjenih lopti, 39,8%!
