Doajen makedonskog sportskog novinarstva, raniji dugodišnji urednik makedonskog „Sporta“ Riči Đamovski, na svojoj stranici www.g-sport.mk napisao je kolumnu koje se ne bi postidele ni mnoge kolege – rukometni treneri. Prenosimo je u celosti kao jedno razmišljanje koje može da posluži za neke dublje analize.
Jeste li se ikada zapitali kako to da imena nekih klubova koje slobodno možemo nazvati rukometnim gigantima, kakvi su na primer PSZ i Vesprem još uvek nisu na listi pobednika Lige Šampiona? Kako to da su Garsija Parondo i Filip Jiha za jednu sezonu postali evropski prvaci bez ikakvog trenerskog iskustva? Kako su gotovo svi igrači koji su u to vreme došli u Vardar igrali kao evropski prvaci? I zašto nisu igrali tako nakon što su iz njega otišli? Kako je Švedska bez najboljih igrača došla do finala Svetskog prvenstva? Kako je Alborg došao do finala Lige Šampiona bez ijedne zvezde? Odakle je došao ovaj Elverum? Kako Magdeburg i sa drugim timom daje lekcije Kilu, Barseloni, Flensburgu? Kako?
Odgovor je jednostavan. Objašnjenje, ne baš. Odgovor na sva ova pitanja sadrži jednu reč – sistem. Tema toliko obimna da se o njoj danima može pričati i analizirati. I za odbranu i za napad.
Ali krenimo od „jednostavnog“ pitanja, šta je to sistem?
Sistem bi se mogao najjednostavnije definisati kao smisleni, izgrađeni stil igre. To se zatim ponavlja toliko puta, sve dok ne postane navika. Navika u koju se ulaže toliko truda i vremena, da na kraju počinje da daje rezultate i izbacuje kvalitet na površinu.
U osnovi, sistem nije ništa novo. Naprotiv, to je temelj svega onog što je kasnije nastalo, a zatim ga nadigralo, izraslo iznad njega, marginalizovalo ga i izbrisalo do te mere da smo morali da ga ponovno promovišemo i izmislimo kao nešto “novo” i “moderno”…
Sećate li se situacije sa Švedskom pred Svetsko prvenstvo u Egiptu? Priznaćemo da smo svi zlurado vodili evidenciju koliko rukometaša im je nedostajalo. I to ne bilo kojih nego imena kao što su Lukas Nilson, Jesper Nilsen, Niklas Ekberg, Albin Lagergin, Simon Jepson… Broj je dostigao devet. Iskreno, mislili smo da niko bez devet igrača ne može doći do vrha.
Niko? Švedska je igrala u finalu! Pa kako? Njihovi bekovi: Feliks Klar, Jim Gotfridson i Lukas Sandel nisu izmislili toplu vodu. Nisu izmišljali novu igru, igrali su po švedskom sistemu, odnosno onim istim koji bi igrali i sa Lagergrinom, Jepsonom i Nilsonom, samo što su ovi bili bolji. A Švedska ima svoj sopstveni sistem od pamtiveka. I tada su svi tačno znali šta će igrati Lovgren, Vislander i Olson, plus Vranješ a oni bi opet postajali prvaci i osvajali titule.
Još bolji i bliži primer nam je Vardar iz 2019. Raul je u kratkom vremenu uspostavio svoj sistem, imao je i dobre igrače da se razumemo, ali su iz kluba onda otišli Šterbik, Cindrić, Dušebajev, Borozan, Abutović, Kanjeljas, Makeda… Kreator sistema Raul, je takođe otišao, a došao je Parondo, neiskusni trener, i hajde da se svi prisetimo njegovih izjava. Rekao je javno da je nasledio sistem i da neće puno toga menjati.
I oni koji su došli ostaće zapamćeni. Uklopili su se Kristopans, Skube, Dizinger i svi su tačno znali što ko radi i šta treba da urade na terenu. Vardar je imao sistem, igrači su se rotirali, svako je donosio nešto svoje, i niko se nije izdigao iznad sistema. I postali su prvaci.
Onda je došla korona, otišlo je mnogo igrača, promenila su se dva trenera, ostalo je jako malo od onog šampionskog šarma i sad su opet na početku, a kako će dalje zavisi od Vujovića i od Mihajlovskog.
No, najveća zamerka i Raulu i Parondu je što su bili potpuno usredsređeni samo na prvu ekipu, jer da se uspostavio sistem i u mlađim kategorijama, danas bi Vardar pevao drugu pesmu.
Da bismo bolje razumeli šta je sistem, reći ćemo i šta je njegova suprotnost. To je prvenstveno individualizam, želja za brzim rezultatom ili u mnogim slučajevima neznanje ili nespremnost na rad.
Raul je bio tvorac sistema u Vardaru, ali isti taj Raul to ne može u PSŽ-u, iako ima na raspolaganju daleko bolje igrače. Odnosno, najbolje na svetu! Te zvezde se ne uklapaju u taj sistem i tu se priča završava. Mogu da pobede bilo koga kad su raspoloženi, ali sistem je taj koji osvaja trofeje. Podbacili su već nekoliko godina, možda će im se ove posrećiti. Ali to neće biti plod timske igre, već individualnog kvaliteta njihovih igrača.
Drugi takav klub je Vesprem. Njihove zvezde odbacile su sistem koji je želeo da nametne Ljubomir Vranješ, koji će, nakon toga, ostati zapamćen kao neuspešan trener. Videćemo šta će učiniti Momir Ilić, on je na početku najavio špansko-jugoslovenski stil igre. Za sada pobeđuju, ali se sistem u njihovoj igri ne vidi. Odnosno, igra se individualno ili “dva na dva” a to složićemo se svi – nije sistem.
Ovo su vrhunski primeri, ne želimo ni da zagrebemo po ženskom rukometu ili ĆSM Bukureštu, jer ovom tekstu onda neće biti kraja.
Na suprotnoj strani sistema, u klupskim hijerarhijama nalaze se uprave koje žele trenutne rezultate. Kad imaju para, kupuju igrače. Treneri, da bi „gazdama“ isporučili ono što su se obavezali da isporuče, traže da im se dovedu gotovi igrači, a da se oni bave samo taktikom, ali ne i da po čitav dan provode u “rudniku” i modeliraju igrače. A ovo nije ništa novo, staro je „vekovima“.
I onda se na sceni javljaju Elverum, Alborg i Magdeburg koji podsećaju da nije sve u novcu i imenima igrača.
Kako izgleda moderni sistem?
Sve počinje odbranom. Aktivna odbrana zasniva se na stalnom kretanju, pokrivanju i pomaganju. Odbrana u kojoj igrači igraju svojim umom, a ne snagom koja nekima još uvek ostaje sinonim za igranje odbrane. Kreću se, predviđaju, presecaju putanje. Da ne dužimo…
Prelaz – prelaz iz odbrane u napad i obrnuto je najmoćnije oružje uvežbano do savršenstva. Verovatno i kada trči preko ulice Marko Bezjak (Magdeburg) gleda levo-desno da vidi gde su Damgard, Mertens i Peterson.
Napad – Ako pitate Lina Červara na primer, a mi smo baš njega pitali, on će vam reći sledeće:
U napadu je igrač 90% vremena bez lopte. Pa zašto onda to ne razvijamo? Igru bez lopte. Kretanje u svim smerovima, ukrštanja, promene položaja, zalet, korak, pozicija. Igrač ne sme da razmišlja kada će i gde primiti loptu, mora biti tako treniran da i u snu, zna šta će da učini kada dobije loptu, kaže Červar.
Nema razloga za 1000 kombinacija u napadu. Sve počinje od tzv. „polaza“. Nakon toga sledi završni deo koji se može igrati sa više različitih kombinacija u zavisnosti od mnogo faktora. Ali sve to kroz vežbanje na treningu, bez prestanka. Svakog dana u „rudniku“. Sve dok to ne postane navika. I sve dok navika ne postane sistem.
Kakvi su igrači potrebni za sistem?
Lepo je moći da birate igrače po svom izboru, ali to obično nije tako. Stil se prilagođava onima koji su vam dostupni, a zatim se gradi igra. Uzmimo za primer Ivana Markovskog u Metalurgu. Počeo je da gradi sistem sa jednom postavom i već ima rezultata, iako je konačni proizvod daleko.
Kad je sistem izgrađen, onda je svejedno ko igra – ako može dobro da odgovori na ono što se od njega traži. Dakle, čak i kada se rotiraju, neće biti zastoja, za razliku od individualnog rukometa gde svaka izmena može da donese pad u igri, a ako imate više izmena, sigurno ćete ići dole. Ili kada najbolji igrač nema dan ili je pokriven.
Onaj ko je glavni u sistemu je trener i on je taj ko modelira, ko stvara igrače koji će zadržati nivo igre. Sistem će nakon toga izneti one najbolje na površinu.
Metalurg je imao sistem u vreme Lina Červara. Sistem koji je mnoge igrače izbacio na površinu. Neki od njih danas su plaćeni ugovorima sa šest nula (Cindrić), drugi ne toliko. Mnogi, od onih koji su otišli, bili su uvereni da su gotov proizvod, spremni za veći klub. No ipak većina od njih svoje najbolje trenutke u karijeri je imala u Metalurgu. Jer ovde ih je sistem izbacio, a nakon toga ko se kako uspeo uklopiti.
Slično je i sa Vardarom. Pogledajmo Karačića u Kilceu, Kristopansa u PSŽ-u, Skubea u Meškov Brestu ili Čupića u Zagrebu. Ivan Čupić je do pre mesec dana bio svuda po terenu, igrao i krilo i beka i pivota, samo još nije bio golman, a pogledajte sada. Niti je Čupić zaboravio da igra, niti je Obrvan loš trener…
No, najbolji primer kako jedan igrač može zbog sistema da izgleda bolje nego što u stvari jeste dolazi iz Norveške i zove se Aleksander Blonc. Levo krilo Elveruma zablistalo je prošle godine, zabijao je golove sa lakoćom i sa 21 godinom prešao u redove PIK Segeda. Nedavno, kad su igrali PIK Seged i Elverum na iznenađenje čitave rukometne Evrope pobedio je gostujući Elverum. Aleksander Blonc igrao je vrlo malo za svoj novi klub i imao je 1/1 za ceo meč. Jedan od najboljih u Elverumu bio je Sindre Heldal (5/7). Heldal je levo krilo, baš onaj koji je zamenio Blonca u norveškom sistemu…
Preuzeto sa:
http://www.g-sport.mk/vest-statija/95439/kolumna-noviot-rakomet-ima-staro-ime-sistem
