Hrvatska rukometna reprezentacija će idućeg četvrtka u Hannoveru započeti kvalifikacije za ovogodišnje Olimpijske igre u Parizu. Hrvatska je u grupi 2 sa Nemačkom, Austrijom i Alžirom. Plasman na Igre pokušaće izboriti 12 reprezentacija koje će biti podeljene u tri grupe po četiri ekipe.
Po dve najbolje reprezentacije iz svake grupe izboriće nastup na Olimpijskim igrama. Hrvatska će prvi susret igrati 14. marta protiv Austrije, dva dana kasnije sledi utakmica sa Nemačkom, dok je dvoboj s Alžirom na rasporedu 17. marta.
Prošle nedelje je Hrvatska napokon dobila novog selektora u rukometu, islandskog trenera Dagura Sigurdssona. Nakon što je Goran Perkovac zbog lošeg rezultata na Euru morao otići, Savez punih mesec dana nije imao njegovog naslednika. Izbor islandskog stručnjaka izazvao je različite reakcije u rukometnoj javnosti.
Za mišljenje o ovoj, ali i o još nekim drugim rukometnim stvarima, hrvatski portal Index.hr napravio je intervju sa Linom Červarom, čovekom koji je s Hrvatskom bio svetski i olimpijski prvak.
Tekst prenosimo u celosti
Puno se različitih mišljenja pojavilo na hrvatskoj rukometnoj sceni nakon izbora Dagura Sigurdssona. Što vi mislite, je li Sigurdsson dobar izbor za Hrvatsku?
Ja sam trener, nisam kikiriki. Ne interesuje me ko je i šta je rekao. To nije moj stil. Nikad u svojoj karijeri nisam ni u koga upirao prstom. To nije moj stil. Od mene se to i ne očekuje. Ono što mene zanima je da našem rukometu bude bolje. Odmah sam rekao da smatram da je Sigurdsson dobar trener, međutim problem je puno dublji.
Različita mišljenja me ne zanimaju, bitno je ono što ja mislim. Ja sam za pluralizam, a njega kod nas nema. Sad ću malo skrenuti s teme, ali to moram reći kao svetski i olimpijski prvak jer sam se osetio isprovociranim. Oproštaj koji je Zagreb priredio Nikoli Karabatiću je lep gest i da ne bi netko pogrešno shvatio, naravno da Nikola svojom karijerom takvo nešto zaslužuje.
Međutim, s puno tuge sam se morao zapitati kad su HRS ili RK Zagreb priredili sličan oproštaj našim zlatnim rukometašima koji su u 18 meseci od zadnje ekipe Evrope postali svetski i olimpijski prvaci. I to gde? U pradomovini Olimpijskih igara. U međuvremenu su Francuzi i Danci osvojili više medalja od nas, to je tačno, ali svi oni zajedno nisu napravili podvig vredan ginisove knjige rekorda.
Više od decenije je u Hrvatskoj rukomet bio iznad fudbala, a svi vrlo dobro znamo da je fudbal nacionalni sport u gotovo svim zemljama sveta. Kad smo putovali na SP u Portugal 2003, u nas gotovo nitko nije verovao. Bili smo reprezentacija luzera i autsajdera.
Bez nekoliko ljudi koji su nam pomogli da tamo odemo, ne bi se dogodilo ništa. Nažalost, to je prošlo ispod radara, a to je ključno. Naša zlatna generacija posijala je seme novog modela rukometne igre. Pogledajmo samo igru naših bekovskih igrača – Lackovića, Balića i Metličića. Pa na krilima Džombe i Kaleba. Sulića na crti itd.
Ta ekipa ni danas nije nadmašena. A onda danas neki zločesti ljudi pričaju svašta. Mada, uvek to tvrdim, i takve treba čuti jer smatram da bi trebali živeti u zemlji pluralizma. Ljudi koji su organizovali ovo za Nikolu, morali su se setiti da prirede i dostojne oproštaje za Balića, Metličića, Kaleba, Kelentrića, Šolu…, da ih sad ne nabrajam sve.
Bio bi to minimum poštovanja za te momke koji su Hrvatskoj pružili toliko zadovoljstva i sreće. Baš bih voleo čuti šta o tome misli krovna kuća hrvatskog sporta HOO, odnosno Zlatko Mateša. Daj, Zlatko, reci što ti kažeš na to. Ili Klub olimpijaca. Još jednom ponavljam, ovo što se u Areni priredilo Karabatiću je lepa stvar, ali pitam se bi li Francuzi isto napravili Baliću u Parizu. Mislim da pre ne bi nego da bi.
Vidimo da vas je to prilično razočaralo?
Naravno da sam tužan. Zlobnici će i danas reći da smo morali još više medalja osvojiti. To je čisto licemerje koje je za cilj imalo obezvrediti ekipu i mene kao trenera. Neki mediji su stalno pisali da smo pokradeni u finalima 2008., 2009, 2010. i 2020. A onda nas isti ti kritikovali što smo bili drugi i tvrdili su da je neuspeh biti drugi.
Pa zaboga, nismo svi u Hrvatskoj baš toliko glupi da ne znamo da je 1+1=2. Druga stvar koja me posebno ljuti su pravila. Rukomet s ovim pravilima ne može biti perjanica dvoranskog sporta. Pravila danas otvaraju prostor za brojne manipulacije i nepravde.
Kako mogu subjektivna mišljenja sudija, amatera, odlučivati što je istina, a što nije. Neretko smo svedoci brojnih slučajeva sportske nepravde koja se kose s olimpijskom poveljom. Sećate se da su danske sudije priznali da su nam ukrali pobedu na SP 2019. i tako nas zaustavili na putu za polufinale?
Mislite na susret s Nemačkom?
Tako je. Poznavajući sistem rada u IHF-u i EHF-u, koji odavno nisu promenili pravila i prilagodili ih, često smo svedoci brojnih sportskih nepravdi. Na to sam više puta, uzaludno, upozoravao rukometnu organizaciju. Sve sudije u rukometu moraju imati jednaku šansu i da pravila rukometne igre moraju biti jasna i poštena.
Na koja pravila konkretno mislite?
U prvom redu na vreme kad je lopta u posedu ekipe koja napada. Molim vas, neka mi netko objasni, ko je to nekog sudiju amatera ovlastio da proceni koliko ja mogu imati loptu u posedu? Otkud njemu to znanje, otkud njemu ta kompetentnost? Uvedimo 24 sekunde i svi imaju iste uslove.
Znao sam meriti vreme i sudije nekad dignu ruku i nakon 12-13 sekundi. Drugo, da bi cirkus bio veći, niko nije obučio kamermane da oni ne mogu videti brzi centar. Znači, radi nesposobnih kamermana, gledaoci na TV-u ne mogu videti brzi centar. Kamera se kasno uključuje, ne prati igru.
Olimpijska povelja jasno kaže da svi moraju imati jednaku šansu. U rukometu to ne postoji. Kad su Amerikanci došli u Kairo na SP, bili su oduševljeni rukometom, ali su rekli da jednostavno ne mogu razumeti pravila. Zatim probijanje. U istoj akciji sudija može suditi sedmerac, običan faul, faul u napadu…
O svemu opet odlučuje sudija isključivo na temelju subjektivnosti. Pa gde toga ima? Taj sudija je amater, može biti vodoinstalater ili ko zna što drugo. I zbog čega bi mu trebali verovati. Vidimo da svaki dan sin ubije oca, sin ne veruje ocu, prijatelj prijatelju, nitko nikome ne veruje, a mi bismo, eto, trebali verovati sudiji jer je on tako procenio da mora biti.
I to čoveku koji se za život bavi ko zna kojim poslom, a u rukometu je jer su mu možda dobre dnevnice. Je li vama to deluje normalno ili nenormalno? Moram još nešto reći pa da završimo ovu temu. Titulu prvaka sveta u Portugalu smo osvojili 2. februara 2003.
Trebalo se to na neki način obeležiti jer 20 godina nije malo. Umesto tog datuma nekome je palo na pamet da se to obeležili 22. decembra prošle godine. Ono što me zanima je dopis koji je poslan od nekog činovnika u HRS koji je bio bez potpisa predsednika, potpredsednika, bez ikakvog pečata.
Takve papire su poslali igračima, ali kod mene nisu prepustili ništa slučaju. Upravo na dan kad smo postali prvaci sveta, 2. februara 2023. na stan moje kćerke su poslali odluku o prekidu saradnje. Ne meni na moju adresu, nego na adresu moje kćerke. Da su bili barem malo inteligenti, ne bi to poslali baš na taj datum.
I to nešto govori da mene nisu zaboravili. Nisu prepustili ništa slučaju, a ja barem mislim da to nije bilo u redu. Uostalom, na tu proslavu su bila pozvana 22 igrača. Došlo ih je troje. Pametnom dosta. Reprezentaciju Hrvatske sam vodio 12 godina. Punih 12 godina maksimalne odanosti i posvećenosti.
Vodio sam je na 14 velikih takmičenja i osvojio dva zlata, nekoliko srebra i polufinala. Ono što su ti igrači napravili 2003. i 2004. ravno je Čudu na ledu, kad su Amerikanci u hokeju pobedili nepobedivu ekipu SSSR-a. Neka neko obuče moje trenerske papuče koje sam nosio 50 godina i neka osmisli sve što sam osmislio ja svojom vizijom i idejama.
U karijeri sam prošao puno predivnih trenutaka, ali i puno nepravdi. Ko to postigne, neka mi se onda javi i neka mi docira. Napisao sam tri knjige, jednu na stranom jeziku, imam 73 godine, a mlađi sam od Svetislava Pešića i Gregga Popoviča, koji i dalje rade čudesne stvari. Danas smatram da sam bolji trener nego što sam bio juče.
Znatiželjan sam, učim, svaki dan radim na sebi i edukujem se. Naravno da ne mogu zaustaviti biološki sat, ali svaki dan mi je važan. Na svaku medalju koju sam osvojio sam ponosan i ne bih je dao nikome, čak i onda kad sam grešio. To sam ja i užasno bi bilo da to negiram.
Malo smo se udaljili od teme, pa da vas sad pitamo šta mislite o izboru Dagura Sigurdssona i koliko njegov dolazak može uticati na budućnost hrvatskog rukometa?
Sigurdsson je dobar trener. Pustimo sad naša klasična hrvatska naduvavanja. Majstori smo da od miša stvorimo slona, a od slona miša. Trener je jedan težak posao. Na temelju svake iduće utakmice trener polaže račune o tome koliko vredi ili ne vredi.
Ali, što je s onima koji sede u kancelarijama i koji misle da odlučuju o svemu? Kad oni polažu račune i kad oni pokazuju rezultate svog rada? Čelnici Saveza u svim državama bi trebali biti ljudi koji se brinu za sport. Oni bi trebali isporučiti račun za sve što su napravili, odnosno za sve ono što nisu napravili.
Koliko su dvorana sagradili, postoji li Rukometni dom, kakve su uslove omogućili… Dagura Sigurdssona zaista poštujem i ne bih želeo ništa više o njemu pričati, ali mogu reći samo da sam bio sretan kad sam vidio koliko će ga Savez plaćati. Zašto? Zato što je sad očito prilika da mi vrate sva dugovanja.
Duguje mi se 240 tisuća maraka za dve sezone i to stoji u ugovoru koji imam. Čuo sam da su sve dugove prema igračima i trenerima isplatili. Pitam se, a zašto ja još nisam ništa dobio? Ako se ima toliki novac za stranog trenera, onda očekujem svaki dan da me neko pozove i da mi vrati taj novac.
Hrvatsku reprezentaciju za 10 dana čeka kvalifikacioni turnir u Nemačkoj za OI. Sigurdsson nema puno vremena. Šta očekujete da će Hrvatska napraviti u Hannoveru?
Nije sporno da ćemo se plasirati u Pariz. Nimalo u to ne sumnjam. Nakon toga će Sigurdsson biti u odličnoj poziciji. Imaće više od 40 dana za pripreme i to je dovoljno vremena da stvori sistem kakav želi. Moramo gledati samo pozitivno. A onda ćemo u Parizu videti što i kako.
Obzirom na uslove i mogućnosti koje ima, sve manje od medalje se po meni ne bi trebalo računati kao dobar rezultat. E sad, kako će to uticati na razvoj rukometa kod nas, ne znam. S kadetima, generacijom 2004. smo bili treći na svetu, a puno toga smo napravili u sklopu priprema.
Žao mi je jako što su me u međuvremenu sklonili i nisam imao priliku i dalje s njima raditi jer sam uveren da smo mogli biti i prvaci sveta. U toj ekipi nije bilo igrača Zagreba i Nexea, sve su to bili igrači iz manjih sredina. Uoči prvenstva smo bili 20. po kvalitetu, a uzeli smo medalju. To je bilo čudo.
Da su me ostaviili da sa njima radim, siguran sam da smo mogli biti prvi. Jednako tako mi je krivo da se prekinuo jedan niz radionica koje sam vodio sa mladim trenerima. Tražili smo naš, izvorni hrvatski stil igre jer je svaka kopija uvek slabija od originala.
Svaka čast skandinavskim trenerima koje nam nameću, uvek smo imali svoj, prepoznatljiv stil i u rukometu, vaterpolu i u košarci i baš smo mi slali trenere koji su učili ostatak Evrope. Nisam nacionalista, daleko od toga, pre mislim da ovo što pričam spada u neku duhovnu dimenziju.
Od stranih trenera možemo uzeti neke stvari koje su dobre, ali učiti ne. Trebamo verovati našim trenerima, moramo držati do svoje dece i svog rukometa i na tome trebamo raditi. Stvarajmo trenere koji će pratiti moderne trenere, dajmo našoj deci poverenje. Nikolić iz Zagreba je najbolji primer.
Niko me ne može uveriti da su verovali u njega. Nema šanse da je iko u Zagrebu verovao da može nešto napraviti, a videli ste što se dogodilo. Siguran sam da imamo još puno mladih trenera koji nisu nikad dobili šansu, a jednako bi bili uspešni. Čast fudbalu, ali kolektivni sport nam je u opadanju. Moramo se okrenuti našim trenerima, našoj deci, našoj školi jer inače budućnosti nema.
Kažete da trebamo više verovati domaćim trenerima. U nedavnom intervjuu za Index je Petar Metličić rekao da smatra da smo gotovo sve naše trenere prebrzo potrošili i da nažalost nemamo više hrvatskih stručnjaka u jakim evropskim klubovima.
Ne treba mene niko učiti o tome što je kad nas dobro, a što nije. Jako sam dobro svestan toga o čemu pričate. Slažem se da puno toga ne valja, a znate li zašto? Jer kod nas lični stav nekog pojedinca odlučuje o svemu, a to je sasvim pogrešno. Lični stav svakog pojedinca, pri tome mislim i na sebe, ne može i ne sme odlučivati o pravdi, istini i vrednosti.
Najveći problem što nam je u Hrvatskoj tako kako jeste je to što se ne poštuje pluralizam. Puna su nam usta pluralizma, a njega nema kod nas ni u tragovima. Kad vidim da se kroz razne ankete ljudima nameću neka imena, najmanje što mogu reći je da mi dođe da se smejem. Nema onoga ko mi može prodavati neke štoseve. Moram biti toliko obrazovan i informisan da mogu misliti svojom glavom.
Nikad u životu ni protiv koga nisam upirao prst, a meni, najtrofejnijem treneru na prostoru bivše Jugoslavije se stalno to radilo. Znate zašto? Zato što sam pokušao uvesti nešto novo. Analiziranje, čitanjem, modernim razvojnim programima. Uvek sam tvrdio da je potpuno pogrešno u bilo kojem klubu po svaku cenu juriti rezultat.
Bitan mi je samo razvojni put i ono što dolazi. Imao sam ideju da se s decom još od vrtića raditi. Nebitno hoće li oni biti rukometaši, košarkaši ili nešto treće. To je na njima da odluče. Ono što je na nama je da kod te dece u formativnim godinama razvijemo kritičko razmišljanje.
Moramo ih naučiti moralnim vrednostima kojima se ne može manipulisati. Pogotovo mi u sportu ne smemo dozvoliti da nam klinci budu moralno nepismeni. Puno je bolje da je moralno pismen nego da dobro igra. U redu, neka osvojimo medalju. I što onda? Ne gledam na taj način. Mene zanima dugotrajan proces.
U redu, ali zanima nas slažete li se sa Špremom da je potrebno vratiti kontinuitet selektora jer zadnji ste bili vi koji ste u jednom intervali sedam godina bili selektor?
Šprem je bio vrhunsko levo krilo, ali njemu nije mesto da drži predavanja. Ko je taj ko je smenjivao trenere? Neko stručno telo ili čovek koji nije stručnjak? Pa niti u jednom normalnoj zemlji to se tako ne radi. Pa i u klubovima stalno menjamo trenere.
Ako se istraživački novinari bave mitom i korupcijom, neka onda i istraže ko su ti ljudi koji stalno teraju i menjaju trenere. Tko su ti velečasni koji kod nas stalno menjaju trenere? To je bitno ako želimo napred. Ja sam za kompetenciju. Kod nas ima ljudi koji bi bez problema preuzeli nuklearku Krško? Znate zašto?
Zato što će mu sekretarica u par rečenica objasniti kako bi se to trebalo raditi i on će to naučiti. Ne ide to tako. Zašto stalno spominjem pluralizam? Zato što bi on morao vrediti i kad se smenjuju treneri. Neka nekoliko kompetentnih ljudi javno razgovara, bez svađanja i povišenih tonova, neka to bude konstruktivna rasprava.
Tada to nešto znači i ima težinu. Ovako… Jedno je kad neko stručno telo na temelju argumenata i kompetitivnosti da otkaz treneru, a nešto sasvim drugo je kad to, eto jer može, odluči samo jedan čovek. Pod hitno trebamo odvojiti struku od birokratije. Neka me niko ne shvati krivo, ali ne verujem, karikiram, nekom, čast svakoj struci, magacioneru da on odlučuje o strategiji hrvatskog rukometa. Znate o čemu pričam.
Dojma smo da je kod nas i dalje bauk stranog trenera. Šveđani koji su pojam za rukomet za selektora imaju Norvežanina Glenna Solberga, Nemcima, koji su takođe sila, na klupi sedi Islanđanin Alfred Gislason, a pre njega je bio Sigurdsson. Mađarima je izbornik Španac Ćema Rodríguez. Zašto se mi bojimo stranca ako je očito da s domaćim trenerima ne možemo do rezultata već jako dugo?
Nemam ja ništa protiv Sigurdssona. Dobro je plaćen i garantuje borbu za medalju. I to tako treba biti. Ako mi nemamo takav kvalitet, onda nemam ništa protiv da njega uzmu. A naši treneri su nestali jer se ne veruje u hrvatsku struku. Pri tome ne mislim na obične navijače, nego na ljude koji su na položajima i koji kroje hrvatski rukomet.
Taoci smo filozofije kad neko ko jako malo zna, umišlja da sve zna. To se zove Dunning-Krugerov efekt. To su ljudi koji ni o čemu ne znaju ništa, a udvaraju se da o svemu imaju mišljenje. Što oni znaju šta ja radim i zašto to radim na minutama odmora? Misle da nemam pojma, a pojma nemaju da se ja možda zezam. A nažalost, takvim smo ljudima okruženi i oni upravljaju svime. To je najveći problem našeg rukometa, zaključio je Lino Červar
