Dovoljno je reći – Vlado Stenzel. Brojne generacije rukometaša, trenera i rukometnih radnika s dubokim će naklonom reći – doajen sporta i rukometa, jedan, jedini i neponovljivi. Čovek koji je bio jednan od tvoraca rukometne škole koja je godinama bila poznata kao „jugoslavenska škola rukometa“. Vrhunska škola, koja je ostvarila prve velike uspehe bivše zajedničke države, iz kojih su „iskocili“ i svi kasniji hrvatski uspesi kao i ostalih rukometnih reprezentacija nastalih na prostorima bivše države. Škola iz koje su učile i danas najjače rukometne nacije, poput nemačke; njih je upravo Stenzel ponovno naučio igrati rukomet dok je dugo živeo i radio u zemlji koja je dom tog sporta. Nakon nekoliko godina u Nemačkoj, stari mag vratio se u Hrvatsku, živi u šibenskom zaleđu, nedaleko Skradina.
– Tu sam već nekoliko godina, živim u Todorićima, gde uživam u čarima ovog lepog kraja i iz „pozadine“ pratim rukomet, koji je bio i ostao moj život. Zasitio sam se Nemačke, vratio sam se tu gde pripadam. I dalje pratim baš sve, kad je rukomet u pitanju, njega se nikako ne mogu zasititi.
U Hrvatskoj je u toku već četvrto veliko takmicenje nakon EP-a 2000., SP-a 2009., i EP-a 2018. Malo se zemalja tako nečim može pohvaliti, pohvala je to kompletnom rukometu:
– Hrvatski rukometni savez i rukometni radnici u tom smislu odrađuju odličan posao. Organizacija nam je uvek na svetskom nivou, to je puno puta potvrđeno. Na rezultatima reprezentacije, koja je duzi niz godina bila u samom svetskom vrhu, izgrađena je reputacija koja donosi takve plodove. Svi nas doživljavaju rukometnom nacijom…
U poslednjih nekoliko godina izostali su zapaženi rezultati, to je posledica brojnih faktora, pre svega promenjenih odnosa u svetu rukometa:
– „Pošast“ je to, koja se pojavila davno, još iz vremena Line Červara i ranije. Zahvatila je sve sportove, sve „igre“, ne samo rukomet. Gledam to iz šire perspektive. Previše se tokom priprema radi na kondiciji, i nema dovoljno vremena za ono što je u rukometu i takvim sportovima esencijalno. „Ne bih osvojio niti jednu od svojih 13 medalja da se u moje vreme toliko vremena posvećivalo kondicionom radu“, bio je rekao Mirko Novosel, i ja se s tim potpuno slažem. Treneri umaraju igrače tim kondicionim stvarima, i previše uzimaju od volumena pravog treninga kojima se stvara savršenstvo i uigranost za utakmice. Kada bi Novak Đoković toliko trenirao fizički, ne bi bio toliko savršen u samoj igri. Bitan je broj ponavljanja.
Rasporedi su zgusnuti, danas se igra previše utakmica, i nema previše vremena za „prave“ pripreme, kao što je to bio slučaj u Stenzelovo vreme:
– Kad se toliko posvećuje fizici, ne dolazi se do savršenstva u igri. Premalo je vremena za taktičko uigravanje, koje je najvažnije. Treba postojati saradnja na više nivoa, s trenerima u klubovima. Poenta je u broju ponavljanja, kojih nije dovoljno, jer se previše troši na fiziku. Baletan bi se udarao „mudima“ u glavu da samo trenira; da ne usavršava pokrete. Skandinavci to danas rade puno bolje, nemaju dodatnih fizičkih priprema nakon što se okupe s reprezentacijom za neko veliko takmicenje. Malo je dana, kratke su pripreme, previše je zgusnut raspored. I u glavama igrača tada se stvara haos, jer oni zdravo za gotovo prihvaćaju tu činjenicu da će im strogi rad na fizičkoj formi doneti ono što žele. To je kao da nekog uveriš da je uzimanje previše soli dobro za visoki pritisak.
Stenzel je to drugačije radio i na isti je način prenosio znanje trenerima koje je tako stvorio:
– U moje vreme puno se više vremena posvećivalo individualnom radu sa svakim igračem. Nije isto igra da li je neko na krilu, ili je spoljni igrač, pivot ili golman. Sa svakom pozicijom mora se drugačije raditi, za to postoje specifične vežbe. Tako je to bilo u naše vreme, kad smo počinjali stvarati tu priču pre 70 godina. Specifično treniranje je najvažnije, treba u tom smislu probuditi naše trenere. Nije da ih nema ili su loši, ali neko ih mora usmeriti. Žalosno je i to što su podcijenjeni…
Stenzel smatra da dobar kondicioni trener ne znači da će biti odrađene dobre pripreme. Najvažniji je u svemu ipak rukomet, ne čista snaga:
– Zato se sve reprezentacije izašle iz bivše Jugoslavije trenutno muče, Skandinavci to sada rade puno bolje, oni me i danas često zovu za savete, rade to i neki nemački klubovi. Bio je to slučaj u dva navrata i kad je Červar vodio Hrvatsku. Kao, na primer, uoči EP-a u Austriji 2010., kad smo uzeli srebro. Trebali bismo organizovati neke trenerske simpozijume da se mlađim trenerima objasne te stvari. Trebamo se vratiti pravim našim „postavkama“, u kojima smo bili avangarda u svetu rukometa…
Uprkos rezultatskom „propadanju“ poslednjih deset i više godina, tokom kojih su osvojene samo bronze na EP-u 2016. u Poljskoj i na EP-u 2020. u Švedskoj, Stenzel je i dalje optimista:
– Ne bojim se za budućnost našeg rukometa, mi uvek imamo dovoljno pravog „materijala“, jer su naši ljudi genetski predodređeni za sport kao što je rukomet. Kao reprezentacija uvek ćemo moći biti tu negde u vrhu, jer imamo jake, visoke ljude, koji su odlični u sportu. Rukomet je kao desetoboj, zato je većina rukometaša lepo građena, rukomet uključuje skakanje, bacanje, trčanje, sprintanje – sve što je potrebno za desetoboj nalazi se u rukometu…
Mnogi ipak misle da sadašnja reprezentacija ni približno individualno nije jaka kao ona kad su igrali Balić, Metličić i ostali?!
– I dalje smatram da su svi ovi igrači koje je sada Sigurðsson pozvao za SP na istoom ili slicnom nivou kao što su i drugi najbolji svetski igrači, i imamo reprezentaciju koja može ostvarivati dobre rezultate. Kad je reč o Sigurðssonu, bio sam presretan što takav vrhunski trener dolazi u Hrvatsku. Kad je angazovan, govorio sam da ništa nije preskupo te kako vredi uloženog novca. Nažalost, čini mi se da se on malo promenio tokom godina koje je proveo u Japanu. Mišljenja sam da je napravio neke dečje greške na olimpijskom turniru u Parizu. Gotovo je, to neću gledati, rekao sam tada kad sam video da nije vodio po dva krila. Predosetio sam da neće biti dobro, i bilo je tako. Ni sada mi baš nije najjasniji njegov izbor, jer je išao bez dva krila. Lovro Mihić nije bio, a morao je biti. Čak su mu četiri pivota u ekipi, a samo tri krila. Ja bih licno preferirao i tri golmana, za svaki slučaj. Što ako neko dobije stomacni virus, što ako neko dobije crveni karton?! Puno je tu stvari na koje se mora paziti, a nisam siguran da je Sigurðsson baš sve uzeo u obzir.
Što onda Hrvatska može na SP-u; gde su ostale reprezentacije?
– Prognozirati nikad nisam voleo, standardni favoriti odigraće glavne uloge, ali ne bih ulazio u detalje. Prognoze su za one koji vole pogađati, ja nisam od njih, posebno zato što zaista ne znam iznutra kakvo je stanje u pojedinoj reprezentaciji. Sve je onda na nivou spekulacija, ako nisam apsolutno sa svime upoznat. Ja se nadam da će se i David Mandić vratiti tokom prvenstva. Čini mi se ipak da su i dalje jak kolektiv. Kao što su to naši rukometaši uvek bili. Kod nas je jako izražen taj nacionalni naboj – i taj domaći teren može biti velika prevaga, jer oni tako bolje funkcionisu. Iako se čudim nekim selektorovim odlukama, mislim da možemo daleko, dosta je toga otvoreno u zrebu. Ono što mi se i dalje sviđa kod njega, uprkos tim nekim čudnim potezima, jeste to kako dobro vodi utakmicu kad je na terenu. Lepo on to kontrolise, dobar je motivator, miran je, dobro deluje na ekipu.
Domagoj Duvnjak obeležio je čitavu jednu eru, ruptura mišića ga je opet, kao i 2018., izbacila s turnira, situacija deluje loše?
– Nema plakanja, naći ćemo zamenu za njega. Uvek igraš s onime što imaš. Ima i taj Tin Lučin kapacitet. Tu je, naravno, Luka Cindrić, najbolji na svetu na toj poziciji. Odlično je to što je sada pozvan iskusni Igor Karačić. Ali sada ne treba Karačića forsirati i uigravati, za to je sada kasno. Nek‘ lagano ulazi unutra, on će iskustvom i „pamćenjem“ sve pohvatati iz utakmice u utakmicu. A Duvnjak?! Kako god bilo, on će biti tu negde, i samim će time pojačati ekipu. Ne smemo sada plakati.
Stalno se govori i o pravilima o rukometu, „stari vuk“ Stenzel i tu ima svoje mišljenje:
– Pitate li mene, sve to s brzim centrom rukomet je pretvorilo u jurnjavu, to je potpuno bespotrebno. Trebala bi se, kao u košarci, lopta izvoditi sa strane. A ovo s vađenjem golmana i igrom sa sedam igrača, takođe. Nema tu onda više nikakve taktike, igre jedan na jedan. To zabijanje na prazan gol potpuno mi je bezvezno. Uglavnom, ne sviđaju mi se ta neka nova pravila, i nekad mi se čini da odgovorni ne rade logičan posao…
Ako će reprezentacija i dalje biti u vrhu, čini se da nam klubovi nemaju istu pozitivnu perspektivu:
– Nikad više nećemo imati jake klubove kao u ono vreme u Jugoslaviji, kad je prvak države, ko god to bio, uvek bio kandidat za završnicu Kupa prvaka ili bi postao prvak Evrope. Nikad to više neće biti, jer „para vrti gde burgija neće“, bogatiji klubovi uvek će nam uzimati mlade igrače koje mi stvaramo, jer smo genetski takvi. To je čista matematika, čista ekonomija. Velika riba uvek jede malu, i to sve nema više veze sa sportom. Bojim se da će to uvek ostati tako…
I u rukometu je, baš kao i u životu, kao što je pesnik rekao – Druga su vremena:
– U moje vreme, ovi danas najjači, bili su daleko od nas. Glavne smo uloge u rukometu igrali mi, Rumuni, Česi, istočni Nemci, a tek su onda godinama kasnije počeli su iskakati Nemci, Španci, Francuzi, Skandinavci. Nije ih bilo nigde, a sada su oni vrh. Mi lošije radimo danas, a nekad je bilo obrnuto, nekad su naši treneri i igrači išli u inostranstvo, pa njih učili svemu u čemu su oni sada bolji. Sećam se, kad sam bio u Nemačkoj, bio sam u kontaktu s trenerima većine klubova, i uspeo sam od Nemačkog sportskog saveza dobiti odluku da svaki klupski trener dobije bonus od 500 tadašnjih maraka ako mi stvori igrača za reprezentaciju kojeg ja izaberem. Lep je to bio novac, i zato je odlično funkcionisalo, svi smo radili prema istom programu, i zato je bilo lakše stvoriti rezultat s reprezentacijom. Mi smo im tada prenosili znanje.
Osim trenerskog i stručnog znanja, Stenzel tvrdi, najvažnija je „hemija“ među igračima i kolektivni duh:
– Postojalo je nešto posebno u onoj YU reprezentaciji uoči Igara u Münchenu 1972. godine… Pribanić, Popović, Pokrajac, Lazarević, Horvat, Lavrnić, Miljak, Arslanagić na golu… Zbog našeg zajedništva ta je ekipa od 1970. do 1972. na svim turnirima pobeđivala; osvojili smo ih 35 zaredom. Imao sam savršen odnos s igračima, i to je uvek bila podloga na kojoj sam najviše radio. I danas se svake godine na nekoliko dana sastajemo, ta jugoslavenska i ona moja nemačka ekipa, koju sam stvorio od juniora i doveo do naslova prvaka sveta. Ostali smo bliski 50 godina, to je najbolja potvrda koliko smo disali kao jedan…
Stenzel je rođen u Zagrebu 1934. Kao golman, s Prvomajskom je davnih 1950-ih dvaput bio državni viceprvak. Trenersku karijeru koju je nakon toga ostvario, najviše je obeležilo prvo olimpijsko zlato s Jugoslavijom 1972. i naslov svetskih prvaka s Nemačkom 1978. Najpre je 1962. u trenerske vode ušao s Medveščakom, s kojim je bio finalista Kupa EHF-a. Do 1973. radio je s domaćim klubovima, a zatim je od 1974. do 1982. bio selektor tadašnje Zapadne Nemačke. Tokom tog perioda radio je u čak 12 klubova. U Nemačkoj je zaradio nadimak „Der Magier“ – čarobnjak. Nemci ga takvim i dalje doživljavaju i cene, čak i više no što je to slučaj kod kuće…
Sportske novosti hr
