“Žene u srcu igre“ je rubrika EHF-a toko odbrojavanja do početka Evropskog prvenstva za žene u čijem su fokusu nekadašnje rukometne zvezde koje su s prestankom karijere prešle u nove uloge.
Teskt preuzet sa EHF-a.
U osmoj epizodi upoznajemo vas s Brankom Mijatović. Bivša slovenska rukometašica, dvostruka pobednica Lige šampiona, reprezentativka koja je Sloveniju predstavlja na prvim velikim takmičenjima od osamostaljenja, a danas pomoćni trener u reprezentaciji Slovenije.
Ostalo je još samo jedan dan do početka Evropskog prvenstva za žene. 16 ekipa spremno je za borbu za postolje na prvom velikom rukometnom turniru u Sloveniji nakon Evropskog prvenstva za muškarce 2004. godine. Slovenija se kvalifikovala prvi put na Evropsko prvenstvo za žene pre 20 godina. Mnogo toga se od tada promenilo, ali jedno ime je poveznica između te evropske smotre i ovog osmog nastupa na evropskoj pozornici: Branka Mijatovič.
Iskusna igračica bila je deo slovenske reprezentacije pre 20 godina, a sada se na Evropsko prvenstvo vraća kao deo stručnog štaba, kao pomoćnica Draganu Adžiću.
Branka Mijatovič dolazi iz Ljubljane gde je i počela igrati rukomet. Sport je upoznala kroz umetničko klizanje, kasnije je igrala stoni tenis i košarku. Kao i sva deca u to vreme, sa rukometom se upoznala kroz školu. Iako je danas svi poznaju kao sjajnog srednjeg beka, to nije bila njena prva pozicija u rukometu.
- Vremenom sam prestala igrati stoni tenis, a i košarku jer sam zavolela rukomet i faulove koji u košarci nisu bili dopušteni. Kako sam želela igrati, ostala sam u rukometu. Počela sam u malom klubu u blizini svoje kuće, ali vrlo brzo sam se pridružila Krimu, gde sam provela celu karijeru – priča Mijatovič.
Krim Merkator obeležio je njenu rukometnu priču. Mijatovič se pridružila klubu 1993. i ostala u Krimu do kraja, do 2003. godine, igrajući tri finala Lige šampiona, pobedivši u dva, uključujući jedno kao kapiten ekipe. Iako je tada imala različitih opcija, poziv Marte Bon, promenio je sve.
- Mogla sam tada birati između Olimpije ili Krima, ali sam nakon poziva Marte Bon završila u Krimu . Klub je imao želju postati najbolji u Sloveniji. Kada je Vinko Kandija došao kao glavni trener to je imalo veliki uticaj. Imali su projekt da Krim postane broj jedan u Evropi i to je nešto što me nateralo da postanem profesionalna igračica. Bilo je teško na početku, puno odricanja, ali sve se isplatilo, rekla je Mijatovič.
Rukomet je vrlo brzo postao sastavni deo njenog života, iako Mijatovič u početku nije mislila da će joj to obeležiti život. Pod vodjstvom Vinka Kandije, Mijatovič i Krim su stigli do svog prvog finala Ligi šampiona u sezoni 1998./99.
- Imala sam snove da budem profesionalni sportista, ali nikada nisam mislila da će me to dovesti ovde. Naravno, kako vreme prolazi i vi ste sve više deo vrhunske priče, vaši ciljevi su sve veći. Olimpijske igre, medalje, trofeji, veliki igrači, to je sve o čemu možete sanjati. Htela sam videti ako daješ 100% , može li se to nagraditi uspehom. Neki snovi su se ostvarili, neki nisu.
Branka Mijatovič uspešnu klupsku priču nastavila i sa reprezentacijom. Iako nikada nije osvojila medalju s reprezentacijom, ponosna je na svoje vreme među najboljima u zemlji i sve utakmice odigrala je hrabro i s ljubavlju prema sportu.
- Uživala sam biti u reprezentaciji. Mislim da smo bile dobre, ali naše protivnice su tada igrale na višem nivou. Bez obzira na rezultate, biti deo reprezentacije je kruna svega. Bile smo ponosne na ono što smo postigli. Biti izabrana među najboljima koji će predstavljati svoju zemlju. To je poseban ponos. Oduvek sam želela igrati za reprezentaciju.
Krim je bio okosnica reprezentacije.
- Naša reprezentacija bila je uglavnom sastavljena od igračica Krima. Jako smo se dobro poznavali i dobro igrali. Bez obzira na protivnike, uvek smo želele pobedu. Imali smo jako dobru atmosferu u ekipi, svako od nas je znao da smo najbolje u našoj zemlji i da je to ono što je važno kada igraš za reprezentaciju.
Branka Mijatovič završila je profesionalnu karijeru 2003. godine nakon što je podigla svoj drugi trofej Lige šampiona. Žali li zbog čega u svojoj karijeri?
- Nikad ne bih promenila svoj rukometni put. Karijeru sam završila u Krimu s dve evropske titule pod vodjstvom Tone Tiselja. Jako sam zahvalna svojim trenerima u Krimu, naučili su me mnogo toga. Iako bih volela da moja priča nešto ranije krenula. Možda bi mi se tada ostvario san o odlasku na Olimpijske igre. Ipak, jako sam zadovoljna svojom karijerom. Još uvek imam mnogo prijatelja iz tog vremena, svi usponi i padovi su me oblikovali u ovo što sam danas. Odluka nije bila laka, ali svaki igrač zna kada mu je vreme. Počele su povrede i znala sam da se želim povući dok sam još na vrhuncu, kaže Mijatovič.
Iako se od profesionalnog rukometa oprostila na kraju sezone 2002./03., nije sve bilo planirano kako se čini. Nakon što je igrala na dva Svetska prvenstva i jednom Evropskom prvenstvu, Mijatovič je trebala predstavljati Sloveniju i na Svetskom prvenstvu 2003. godine, ali umesto da krene u lov na trofej, došla je do svoje najsjajnije medalje.
- Moj odlazak u penziju ima jednu anegdotu. Odlučila sam se povući nakon osvajanja Lige šampiona 2002/03. Te 2003. godine bilo je Svetsko prvenstvo u Hrvatskoj. Kako Slovenija nema veliku rukometnu bazu, dogovorila sam se s predsednikom Saveza da pričekam dodatnih šest meseci za nastup na prvenstvu. Rekla sam da želim deset dana odmora i da ću se kasnije priključiti pripremama spremna.Međutim, sudbina je imala nešto drugo na umu. Ostala sam trudna i život mi se okrenuo u drugom smeru. Umesto da igram na Svetskom prvenstvu, čekala sam svoje prvo dete, svoju prvu i najsjajniju medalju, kaže Mijatovič.
Danas je Mijatovič majka dvojice sinova koji nisu nasledili njenu strast prema sportu, ali su umesto toga odabrali fudbal. Porodica joj puno znači i uživa s njima u Grosuplju gde danas živi.
- Nikada nisam razmišljala o tome što želim raditi nakon rukometa, to je nešto što danas govorim igračicama, da razmisle o tome. Kraj će doći pre nego što očekujete. Zahvalna sam što sam postala majka na kraju svoje profesionalne karijere jer je to potpuno okrenulo stvari naglavačke. Ali naravno, želela sam ostati blizu rukometa, kaže Mijatovič.
Godinama nakon penzionisanja, njeni prvi trenerski koraci bili su u mini rukometu, usko sarađujući s akademijom Uroša Zormana. Želja joj je bila isprobati se na tom polju kako bi videla može li svoje znanje preneti drugima.
- Završila sam sve kurseve za trenera i dobila Master Coach licencu. Bio mi je izazov krenuti s najmlađima. Počela sam u mini rukometu. Volela sam raditi s decom jer su deca iskrena i vide se jasni rezultati vašeg rada, dodaje Mijatovič.
Mijatovič je takođe bila jedna od retkih trenera koje su vodile muški klub. Govoreći o rodnoj ravnopravnosti na polju gde se promene još uvek sporo događaju, srušila je sve stereotipe 2011. godine, postavši trener Grosuplja, tada drugoligaša u Sloveniji.
- Dobila sam priliku voditi drugoligaški klub Grousplje u Sloveniji. Bilo je jako zanimljivo zbog odnosa muškaraca i žena. To je bilo veliko iskustvo za mene. Imala sam ambicije i jasne ciljeve, a njihovi nisu bili na istom nivou. Bilo je to vreme puno izazova i za mene i za njih. Međutim, iz tog sam iskustva puno naučila.
Takođe je bila deo Krimove škole rukometa pre nego što je 2013. preuzela ulogu pomoćnog trenera uz svog bivšeg glavnog trenera Tonea Tiselja. Nakon sezone rada u najboljem slovenskom klubu odlučila je napraviti pauzu od rukometa koja je trajala šest godina.
- Tiselj me 2013. zvao da mu se pridružim u Krimu. Davali smo sve od sebe, ali ta sezona nije bila uspešna kako smo mislili da bi mogla biti i nažalost naša priča je završila. Osećala sam se prazno nekako. Nisam se htela vratiti u mini rukomet jer deci morate usaditi ljubav prema sportu i rukometu, a nisam znala mogu li nakon svega. Kada osećam da ne dajem najbolje od sebe, rade to ne radim. Tada sam odlučila napraviti pauzu od posla.
Dok je bila van trenerskog posla, Mijatovič se susrela s još jednom stranom sporta, medijima. Prihvatila je poziv s jedne slovenske TV stanice i preuzela komentatorsku poziciju. Hobi koji joj daje nove mogućnosti, tera je da nauči nove stvari i ostane blizu rukometa.
- Dok sam bila izvan trenerskog posla, postala sam TV komentator utakmica Krima u Ligi šampiona i bila bih deo medijskog tima i za ovo Pprvenstvo da nisam u reprezentaciji. Kroz komentiranje sam ostala u kontaktu s rukometom. To je posao koji je za mene bio nešto sasvim novo, ali imam super kolege koji me podučavaju. Ponekad se još uvek osećam kao igrač i imam iskrene reakcije na stvari koje se događaju na terenu, ne razmišljajući da sam na TV-u“, kaže Mijatovič.
Sve se ponovno promenilo 2021. godine kada je reprezentaciju preuzeo Dragan Adžić. S jasnim ciljem pripreme za Evropsko prvenstvo na domaćem terenu, crnogorski stručnjak pozvao je Mijatovič da se pridruži stručnom štabu.
- Možda bih još bila na pauzi da nije bilo poziva Dragana Adžića. Imati Evropsko prvenstvo na domaćem terenu je nešto posebno. Neki će možda reći da ekipa nije dovoljno jaka. Ali, rukomet nas je naučio da uvek postoje autsajderi koji pišu priču, a ja uvek verujem u uspeh. I ne radi se samo o ovom takmičenju nego i o razvoju za budućnost. U reprezentaciju sam došla kao pomoćni trener u aprilu 2021. godine. Trenerskom poslu sam se vratila nakon šest godina. Bila sam motivisana biti deo Eura čiji smo domaćini, imati priliku učiniti nešto na svom terenu. Igrajući na domaćem parketu, sećam se kad sam igrala finale s Krimom, te utakmice ti mogu dati dodatnu energiju i samopouzdanje za koje nisi ni znao da ih imaš, govori Mijatovič o povratku trenerskom poslu.
Kao pomoćni trener ima vrlo jasnu ulogu u ekipi, a s trenerom Adžićem deli sličnu viziju rukometa. Njena najveća želja je pomoći igračicama da dođu do svog maksimuma.
- Želela sam biti deo toga i pokušati preneti svoja iskustva na igračice. Da im kažem da znam kako se osećaju, jer sam bila u istoj situaciji u kojoj su oni sada. Komunikacija je ključ. Komunikacijom možete pronaći rešenje za problem na koji ste naišli. Ako nemate pravi tim, ekipni duh, teško je uspeti. Moramo takođe gledati u budućnost i pronaći ključne igračice i buduće zvezde za reprezentaciju. Srećna sam što Adžić i ja imamo sličnu viziju rukometa, a on mi je dao podršku, pogotovo što se tiče nekih obrambenih taktika, priča Mijatovič o reprezentaciji.
Prošlo je gotovo 20 godina otkako se prestala baviti rukometom, sportom koji se od tada promenio i u mnogo čemu napredovao. Više golova, snažniji šutevi, nova pravila itd. Ali i pored svih promena, jedno je ostalo isto: ekipni duh.
- Rukomet je brži, igračicama je teško, ali to se s ljubavlju i strašću može pobediti. Zato želim biti uz njih i pomoći im da prebrode probleme. Igranje kod kuće može biti ponekad biti stresno. Nije važno koliko golova zabiješ i koliko upišeš odbrana, bitno je da si u ključnim trenucima jaka, da se boriš za svaku loptu i ne padaš pod pritiskom.
Mijatovič se vratila u reprezentaciju i biće jedna od 10 bivših zvezda koje će sada biti u ulogama pomoćnih trenera na Euru. Puno je trenera žena koje rade s decom i u nižim ranogovima takmičenjima, a na vrhunskom nivou još uvek nedostaju, iako se brojke menjaju.
- Mislim da ženama može biti teško. Za trenera je potrebno puno vremena i morate se dati 100%. To je projekt. Verujem da žene teško biraju ovu karijeru ili na taj put kreću kasnije od muškaraca zbog činjenice da žele postati majke, osnovati porodicu, a nemaju dovoljno vremena za to. Divim se Bojani Popović. Majka je dvoje dece, trener je Budućnosti i reprezentacije. Mora da je teško i verujem da je ona redak primer nečega što bi trebalo biti lakše, kaže Mijatovič.
Slovenija otvara Evropsko prvenestvo u petak, 4. novembra, u Celju od 18 sati protiv Danske, četvrtoplasirane reprezentacije s prošlog evropskog prvenstva. Težak protivnik na početku, ali jaka podrška s tribina može dati dodatni motiv.
- Sportu je potrebna puna koncentracija, nema druge šanse ili dugmeta za brisanje. Morate biti u trenutku i dati sve od sebe. Glavno je zanemariti svoj ego, ostaviti po strani sve razlike kako bi došli do zajedničkog cilja. To je energija koju ljudi mogu osetiti i ono što pokreće obožavatelje. Nadam se da će Slovenija to postići u Celju i Ljubljani. Nikada neću zaboraviti reči Vinka Kandije: ‘To je kao borba. Kad si u padu i misliš da ne možeš više, moraš pronaći zadnji atom snage da prevladaš prepreke“ – Nikad se nemojte prestati boriti“, zaključuje Mijatovič.
