Čuveni profesor Vladimir Koprivica u intervjuu za Politiku analizirao je Evrobasket, ukazao na nove trendove, važnost iskustva i probleme naše reprezentacije. Iako je tekst posvećen košarkaškoj reprezentaciji, suština se može poistovetiti svim sportovima.
„Ubeđen sam da je profesor Vladimir Koprivica u Top 10 na svetu u svom poslu, verovatno i među pet ili tri, ali bi ljudi to možda prokomentarisali kao preterano”, rekao je pre tri godine italijanski košarkaški trener Andrea Trinkijeri o našem poznatom stručnjaku za fizičku pripremu s kojim je sarađivao u Partizanu.
Vladimir Koprivica, profesor Univerziteta „Union – Nikola Tesla”, duže od tri decenije je u košarci, niz godina kao kondicioni trener u srpskim najboljim klubovima (Partizan, Crvena zvezda), ali i u svim uzrastima nacionalnih selekcija, i muškim i ženskim. Dok je bio član stručnog štaba reprezentacije Crne Gore, ona je iz C evropske divizije napredovala do najvišeg ranga. Danas razgovaramo s njim o nedavno završenom evropskom prvenstvu za košarkaše, na kojem je Srbija ispala u osmini finala…
Šta su vama glavni utisci sa Evrobasketa 2022?
– Prvi utisak je ono što se dešava i u drugim sportskim granama, da se zahtevi menjaju, da su sve veći, da je priprema sve složenija, kalendar takmičenja toliko žestok, zbijen, da bukvalno ostavlja mesta samo za velike države. Manje države imaće uvek problem, jer nemaju veliki fond igrača koji mogu da odgovore visokim zahtevima. Sve promene teku ka atraktivnosti igre, menja se kriterijum suđenja. Košarka je postala previše sport kontakta, odbrane su sve jače, tako da će biti sve teže dati koš ispod koša. Vraća se ono na čemu je košarka nekada bila zasnovana, u čemu smo nekada bili dominantni – precizna, pravovremena dodavanja i šut iz daljine. To će pratiti sve veći zahtevi u pripremi igrača: atleticizam plus veština. To je put kojim se ide i u mnogim drugim sportovima.
Stiče se utisak da nije bio veliki jaz u kvalitetu među favoritima i onima kojima nisu davane šanse za uspeh?
– Što se tiče odnosa kvaliteta među ekipama, videli smo veliku ujednačenost i neizvesnost u dugom trajanju takmičenja. Svako je mogao svakoga da pobedi. Utisak je i da NBA igrači nisu dovoljno uigrani sa ostalima, što se posebno videlo u igri Francuske. Kod nas je, recimo, Jaramaz igrao malo minuta s Jokićem, tako da ne čudi što je malo lopti dobijao od njega. Videlo se i koliko je važno iskustvo. Rudi Fernandez je najbolji primer za to, jer su njegov pobednički mentalitet, njegovih pregršt medalja sa prethodnih šampionata, doneli prevagu u prelomnim trenucima. Pogađao je kad god je bilo gusto. Takve igrače treba voditi samo zbog takvih stvari.
Šta je bilo presudno na ovom šampionatu, gde su zakazali favoriti (Srbija, Grčka, Slovenija)?
– Najavio sam pre šampionata da će našu reprezentaciju namučiti svaka ekipa sa niskim šuterima, zato što imamo visoku postavu. To se videlo i na Svetskom prvenstvu u Kini 2019, kada su nas Kampaco i Argentinci ubili šutevima sa distance. U košarci, kao i u svakom sportu, do pobede dolazi onaj ko iskoristi svoje prednosti. U ovakvom turnirskom sistemu ne može da prođe nijedan tim koji se prevrše vrti oko jednog čoveka. Slovenci su, kao i prošle godine u Tokiju, pali kad je došao trenutak odluke. Da je Dončić ranije ispao iz igre protiv Poljaka, Slovenci bi ih dobili. Kao kad je u fudbalu Ronaldo ispao, a Portugalija postala šampion. U tim trenucima probudi se kolektiv koji dobija utakmicu a ne pojedinac potrošen u prethodnim utakmicama. Ako se pojedinac pita za sve, to je onda proizvod nečega suprotnog od sistema. Veliki ljudi, veliki igrači prave veliku senku, a bez sunčeve svetlosti se ne napreduje.
Šta je trend u košarci, kakva igra donosi pobede?
– Trend diktira interesovanje gledalaca, ono što se prodaje. Niko ne želi da gleda malo pogodaka, tako da i u fudbalu ima sve manje utakmica sa ishodom 0:0. Košarka sa malo poena je prošlost. Pravila će omogućavati sve više pogodaka, što znači da će biti u službi toga da se onemoguće odbrane. Vidimo kako se sude nesportske greške u napadu, u fudbalu nije dozvoljen start s leđa, sve više se brišu pravila koja su dozvoljavala da se neutrališe protivnik.
Šta smo mogli da naučimo od najboljih selekcija na šampionatu?
– Praksa je pokazala da nije dobro kada imate slabije rivale u prvom krugu takmičenja, i koliko je važno kad u reprezentaciji postoje stabilnost i kontinuitet. Nije slučajno da su u finalu bila dva trenera koja vode svoje selekcije duže od deset godina, Skariolo i Kole. Oni su sastavljali ekipe prema svojoj ideji. Nisu zaticali situacije, nego su stvarali reprezentaciju. Skariolo je izabrao Brauna kad je video da nema pleja. Kole je morao da bazira igru na odbrani, zbog neuigranosti. Obojica su imali kontinuitet tamo gde je najvažnije – u ideji. Reprezentacija se ne sastavlja, već stvara u dužem vremenu.
Koliko se razlikuju poslovi trenera u klubu i u reprezentaciji?
– Postoje treneri koji su uspešniji u reprezentaciji nego u klubovima i obrnuto. To su dva različita vođenja. Ključna razlika je u patriotizmu. Igrači kad igraju za reprezentaciju, nemaju materijalni motiv kao u klubu. Za reprezentaciju treba žrtvovati leto, porodicu i pritom nema novca, dok se u klubu igra za novac. Trener u klubu ima veću moć nad igračima, jer postoje novčane nagrade i kazne, dok se u reprezentaciju dolazi dobrovoljno i tu trener mora da bude pokretač patriotizma.
Da li se na igru našeg tima u Berlinu odrazilo to što je dva puta trebalo da tempira formu za kratko vreme (neposredno uoči EP dva teška meča u kvalifikacijama za SP 2023, u kojima je pobeda bila imperativ)?
– Reprezentacije koje dugo igraju zajedno, imaju visok nivo utreniranosti i lakše ih je za kratko vreme uvesti u formu. Izuzetno je teško uigrati ekipe koje se sastave samo za jedno takmičenje. Oduševljen sam da smo u svetskim kvalifikacijama dobili i Grke i Turke. Izuzetno je teško to uraditi sa novim i selektorom i igračima. Najuspešniji vojskovođa svih vremena, general Suvorov, koji je dobio sve bitke, govorio je: Kad se odlučuje – prevagu donosi patriotizam. Taj patriotski naboj je možda bio opterećenje za naše igrače. U Španiji igrači dobijaju vetar u leđa, a mi im preko naše javnosti namećemo da smo zemlja košarke i da smo najjača košarkaška firma na svetu. Teško je nositi taj grb i takvo breme na leđima.
Pobeda više nego ikada zavisi od toga koliko dobro tim šutira trojke?
– Zbog kontakta, uskog prostora, brzog udvajanja, teško je dati koš ispod koša. Struka mora da se pozabavi time: jedna je situacija juče, druga danas, ali je najvažnije će biti sutra. A za to se spremaju generacije mladih. Kakav će biti model igre, kakav je profil igrača koji će moći da ispuni te zahteve. Ako znamo da je šut dominantan, onda talente tražimo po tome, a metodika obuke šuta mora da bude osnova treninga. Sagledavanjem tipa igrača budućnosti, definisaćemo način rada u mlađim selekcijama.
Da li nam nedostaje samopouzdanje u prelomnim trenucima?
– Najbitniji deo psihološke pripreme jeste uspeh! Veruješ u ono što radiš zato što imaš pozitivno iskustvo iza sebe. Pre prošlogodišnjeg susreta sa Italijom, u olimpijskim kvalifikacijama, razgovarao sam s jednim njihovim stručnjakom koji mi je govorio da tamo imaju velike probleme, da dolazi podmlađena ekipa, da nemaju šanse protiv nas. Mi smo neoprezno ušli u te kvalifikacije, njihov tim se podigao, otišao na Olimpijske igre i tamo bio peti. To pozitivno iskustvo protiv nas videlo se i sada u Berlinu. To smo dva puta platili, jer da smo ih pobedili prošlog leta, i sada bismo bili bolji od njih. Uspeh stvara samopouzdanje. Ranije su mnoge ekipe gubile od nas i pre meča. Neuspeh se kao i optimizam širi kao zaraza, tako da smo mi sada ti kojima treba uspeh da bismo opet stekli samopouzdanje.
SPORTSKI ŽURNAL
