Svedoci smo krize rukometne struke u Hrvatskoj, o čemu dosta često govori i  Lino Červar. Svedoci smo da dojučerašnji igrači dobijaju trenerske prilike kojima možda nisu dorasli i da ih bez potrebe gubimo, makar bi u perspektivi oni mogli raditi taj posao. Dobra namera nije upitna, ali  rezultati pokazuju da put ipak mora biti drugačiji.

Čovek koji je stvarao rukometnu struku je Vlado Stenzel, prvi olimpijski pobjednik 1972. u Münchenu, čovek koji je Nemačku odveo do prvog svetskog naslova 1978. godine. Ako govorimo o Jugoslovenskoj školi, onda je Vlado neodvojivi deo toga. Danas penzioner koji živi u miru skradinskog zaleđa, ali uvek spreman na diskusiju o rukometu. Ništa ga još uvek ne ostavlja ravnodušnim i kaže:

• Imamo realan problem i svakako da želim pomoći kao čovek koji je rukometu dao ceo život. Nisam ravnodušan, makar sam danas samo veliki fan rukometa. Ne mogu gledati ravnodušno sve te probleme, Zagreb je moj grad u kojem sam se rodio, Medveščak je deo istorije, Zagreb je klub koji je izborio primat u Evropi i ja želim da tako ostane.

Učio kod Bojana Stranića

Treneri su definitivno problem?

• Prvo, ne bih u ovoj priči govorio o aktuelnim imenima, niti bih želeo da ispadne da nekom solim pamet, već samo želim pomoći da shvatimo gde grešimo i da svima zajedno bude lakše i bolje. Mirko Novosel je rekao jednu sjajnu rečenicu o trenerima koja glasi “nema loših trenera, ima samo onih koji ne žele učiti”. To je stav čoveka koji je osvojio velike medalje. Tu je sažeto sve. Trener koji misli da će učiti druge nema šanse. Samo trener koji je spreman učiti, naročito od uspešnih, može napredovati.

Znači, nemamo baš takvih?

• Rekao sam na početku, ne bih u tu vrstu diskusije ulazio, ko želi shvatiti, shvatiće. Ja samo želim pomoći, jer mislim da to mogu.

Kako se uči?

• Sa 27 godina postao sam prvi profesionalni trener u bivšoj Jugoslaviji. Prvo što sam učinio – otišao sam kod Bojana Stranića pitati o vežbama skočnosti. Kasnije sam to nadogradio vežbama istočnih Nemaca koje su najbolje ikad, a primer Joachima Deckarma i danas se vrti kao savršen kada pričamo o tome. Recimo, mnogo dobrih stvari sam video od Jeftušenka, od Snoja sam video što znači sjajan menadžer, lukavi Picok Seleš imao je s Bjelovarom savršen primer sitacionog rukometa pre nego je razbio Gummersbach… Sarađivao sam sa atletskim trenerima po pitanju izdržljivosti, išao sam na fakultet kod profesora Koste Momirovića koji mi je dao svog saradnika prof. Nikolu Sabiončela kojeg sam tada u klubu imao kao psihologa, što je u to vreme bilo jako neobično. Psihologija se mora učiti, psihologija se ne leči treningom u teretani i fitnessu i i rekao bih da je prof. Momirović bio ključni čovek u mom razvoju u rukometnog trenera. I uz sve to mi smo trenirali. Pomoću sitacionog treninga koji je danas zaboravljena stvar, a bez kojeg ne može. Kada izgubiš +6 u pet minuta to je stvar sitacionog treninga, na kojem se uči reakcija ekipe na situaciju, a ne teretane i gluposti. Sećam se trening utakmice kada mi je u ekipi samo jedan Bojić smeo sutirati na gol 30 minuta, drugi ne, da bih tog Bojića dobio za utakmicu. I dobio sam ga, makar je ljudima koji su to gledali bilo čudno. Kada izgubiš 10 razlike to je haos u ekipi, jer nisi spreman za neke stvari.

Da li postoji hrvatska škola rukometa?

• Škola je učenje, mislim da smo previše puni sebe i pričamo kao da smo najpametniji i najbolji. Mi kažemo da spanski  treneri ne valjaju, da nemaju pojma, da ne valjaju Islanađani, ali činjenice i rezultati govore drugačije. Od svakog ko je trenutno bolji od tebe moraš biti spreman učiti i uzimati najbolje. ignorisanje je ljubomora. Pa nisu ti Spanci ili Islanđani slučajno toliko cenjeni, nema ih slučajno toliko na sceni i ne pokazuju slučajno to što su u sistemu  koji su stvorili naučili. Ovde više nije reč samo o rukometu nego i o drugim sportovima. Ko smo mi da to možemo i smemo negirati, to su činjenice. Naš nacionalni problem je to što mi mislimo da sve znamo najbolje.

I psihologija i komunikacija tu igraju ulogu?

• Svakako, jer to je bitno da bi stvorio kompaktnu celinu. Moraš prepoznavati stvari, doneti odluke, biti  spreman sa tim se nositi. Ja sam u Nemačkoj imao slučaj sa Schmidtom iz Gummersbacha koji je bio nezamjenjiv, a elininisao sam ga i to se mnogima nije dopalo, ali bili smo svetski prvaci. Trener sve mora pratiti, mora znati kako mu igrač diše, svaki igrač.

Danas ima dosta površnosti kod trenera?

• Zato što nisu tome posvećeni koliko je potrebno. Nije dovoljno obući trenerku i doći na trening, moraš imati viziju šta ćeš, kako ćeš.

Istaknuo je još jedan problem…

• Vidim na klupama tri-četiri trenera, vidim u klubovima pet direktora, a narod kaže “sto babica, kilavo dete”. Čemu to služi? Pa, i jedan je previše, a kamo li toliko. Nisam video da je neko odgovoran od svih njih. A moraš biti odgovoran, da bi mogao ispravljati greške, jer nema nikoga ko ne greši. Trener mora u svakom pogledu biti nezavisan, to je osnovna pretpostavka dobrog posla. Ja sam radio sam, nisam imao ni pomoćnog trenera uopste. Vodio sam i juniore i kadete, radio sam i kondiciju i trenirao golmane, jer je to bio jedini način da imam uvid u stanje. U na taj način sam od 20-godišnjaka u Nemačkoj stvarao svetske prvake. Ne kažem da drugi nisu radili, ali trener uvek mora biti unutra, pa šta ćeš samo sa seniorima, premalo je to za takav posao… Nemci su imali jednu odličnu stvar tako što su trenere klubova za svakog reprezentativca motivisali u ono vreme sa 500 DEM.

Ego je velik problem

Došli smo do novca, a to je problem kod nas…

• Znam, ali recimo mislim da Zagrebu koji ima mladu ekipu  treba iskusni trener. Znam da su igrači u svom filmu, vidim da su to druge generacije, ali mislim da bi generalno trebalo potpisivati ugovore sa 60 posto fiksnog i 40 posto motivacionog  dela, da bi se igrači motivisali kako treba, da bi sami između sebe počeli razmišljati kako bi bilo najbolje. Ovako, nekad deluju kao “mi smo došli na posao, treba nam plata”, a što su napravili za to ne žele videti. To moramo prilagoditi svojim realnostima. One nisu lake, ni sjajne, ali nešto moramo učiniti.

Koliko je  ego problem?

• Veliki, to je velika greška, oni moraju raditi na sebi, učiti, to što su bili veliki kao igrači ne znači da sve znaju, u ovom poslu su tek početnici, tek kada to prihvate moći će dalje. Ne ide drugačije, sigurno.

Imamo li mi danas trenera?

• Imamo, i to dobrih, ali rekao sam neću o imenima, jer ne želim da me neko  pogrešno shvati na bilo koji način. Samo vidim da smo u problemu i osećam da svi trebamo pomoći. Pa makar i putem medija. Nko nije nepogrešiv, i Nemci su pogrešili kada su izabrali Prokopa, pa su se korigovali, jer trener se ne postaje samo u školi i kroz knjige,  da bi se korigovao, moraš znati u čemu si pogrešio.

I zaključak?

• Treneri se moraju razvijati učenjem u svakom pogledu. Ko misli da će samo doći i učiti druge, nema šanse. Stara narodna kaže, makar grubo zvuči, pametni može učiti od budale, ali budala od pametnog nikad.